Навијачи и Ћурковићев гол у Барселони
Питао сам се баш како ће га примити његова Партизанова публика после тог меча у Барселони? Обрадовао сам се и у 12. минуту меча са Марибором Иван Ћурковић је полетео у ноге Кланчнику, далеко ван шеснаестерца, и спасао „чист гол“. Са Партизановог југа заорио се аплауз и громогласно скандирање „Ћуре, Ћуре!“. Публика обично не прашта голманима, то је туга њиховог позива, али је публика овде била велика — свом љубимцу ставила је до знања да је његова грешка у Барселони била опростива, иако публика остаје тужна због неуспеха репрезентације…
Питао сам га да ли се бојао тог првог сусрета после Барселоне на свом стадиону.
ЋУРКОВИЋ: Зашто? Чини ми се да је одавно дошло време кад сам формиран и као голман и као личност. Погрешио сам наравно, лопта је била клизава, осетио сам то још на почетку, а кад сам пошао на ту крајичком ока видео сам на другој страни Тривића и донео одлуку да лопту одмах руком бацим њему. Пошао сам помало и комотно, можда, ми је исклизнула, јер је добила „жабицу“, одакле се створио Аманчио. Било је касно да покушам било шта, да се бацим, да створим бар гужву у којој се могло нешто спасти. Била је то грешка… Кад се свега сетим, рекао бих чисто техничка… Нервирам се кад начиним тактички кикс, кад проценим рђаво ситуацију… Наравно нервирао сам се и тад… Али нико од другова, ни на полувремену ни после утакмице, није пребацио. Ни реч. После тог гола требало је бранити даље… И бранио сам, па и данас мислим да и пре и после њега нисам био лош…
Фудбалерима некад отпадне раме од тапшања, кад тиму иде добро, кад се побеђује, а кад се губи, онда никог ни пред свлачионицом нема. Сад, пред Барселону, испратиле су их хиљаде на Сурчину, кад су се враћали дочекали су их само цариници…
ЋУРКОВИЋ: У фудбалу се ништа не мора — а све се може — то је један од његових старих истина. А ми смо у Барселони морали — а можда смо и могли — само Шпанија је то, а онда кад се игра у дресу са државним грбом, онда се заиста игра. Шпанија је играла изванредно, можда је телевизија ускратила тај утисак али је он тачан. Играло се у Барселони, граду где Шпанци не знају за пораз. Ми нисмо остварили оно што смо замислили, као тим, као појединци — пренули смо се донекле у другом полувремену, али… Мислим ипак да је Мексико можда изгубљен за наш фудбал, још у Белгији на оној утакмици пред коју и на којој нас је пратила серија недаћа, мислим да је Мексико изгубљен делом и на утакмици са Шпанијом у Београду. Можда ће неко рећи да нисам у праву, али ја сматрам да је за наш фудбал лоше било што смо онако успешно играли у Купу нација у Италији… То је створило апетите, то је од фудбала начинило „државно питање“…
И то сам хтео Ивана да питам — пред дуел у Шпанији није било репрезентативца или стручњака који није давао апсолутно оптимистичке изјаве. Како то?
ЋУРКОВИЋ: … То је везано са оним да се ништа у фудбалу не мора. А ми смо морали — нама је Барселона била последња карта, ми смо тамо морали да победимо. Чак смо и веровали у победу. Не само ми. Сва средства информација, јавност, пријатељи, која су нас окруживали, људи који фудбал воле, или који се за њега и не интересују, сви су тражили императивно ту победу. Таква је атмосфера била, данас после боја можда би се могло рећи да је повољније било да кренемо да извучемо што можемо, али да то не буде победа по наређењу.
После боја, сви генерали су паметни — каже се тако — па Иван Ћурковић спортсмен од главе до пете не жели да паметује и тражи разлоге и узроке пораза:
ЋУРКОВИЋ: Сигурно је да је Рајко највише желео победу и да је радио како је сматрао да је најбоље. Сигурно је да је свако од нас знао шта за наш фудбал значи та победа, та шанса за афирмацију у свету. Није испало како се желело. Неко ће питати зашто је играо овај, а не онај, неко ће замерати што нисмо имали линију голман — центархалф — центарфор, неко ће замерити начину играња, а био је договорен можда најбољи, иако није реализован. Али, питам се, зашто та питања нису постављена пре меча?
Љубиша Вукадиновић. „Политика“, 3. мај 1969:
Чује се готово на сваком кораку да је наш голман највише допринео поразу. Ћурковић је свакако данас најтужнији фудбалер на свету: други гол је заиста његово дело, али тешко је прихватити тезу да је он једини кривац за пораз у мечу у коме је навала изневерила, а одбрана се у неким тренуцима бранила захваћена паником!
Ако прелистамо хронику од пре неколико деценија, подсетићемо се на појединачне необичне случајеве. Против Швајцарске у Београду, у квалификацијама за 2. светско првенство, водили смо са 2:0. Ивковић је додао лопту Спасићу, а овај се бацио Фриђерну у ноге, јер је овај покушао да доспе до лопте и тако је омогућио лопти да несметано улети у мрежу. Кобан неспоразум.
Нисмо отишли на 3. светско првенство, јер је Фрања Глазер од четири гола које је примио у Варшави бар два могао да одбрани. Има примера и из послератних анала. У Женеви, 1954, Беара је истрчао да боксује лопту, коју је Хорват покушао да му дода главом и тако су Немци постигли вођство од 1:0. У Виња дел Мар Јусуфи је пустио противника верујући да је офсајд — а није био, — а затим је Марковић ухватио лопту у свом казненом простору без икаквог оправданог разлога. Ове две грешке стајале су нас уласка у финале првенства света у Чилеу.
У свим овим утакмицама јавили су се и други елементи који су допринели поразу и зато Ћурковићеву грешку у Барселони треба сагледати у оквиру свих збивања овог меча. И онда ће се добити друкчији утисак о свему што се догодило.