У личној карти Снежане Илић стоји да је рођена пре двадесет година у Чачку, да је по занимању студент и да сада живи у Београду. Оно што не пише, а по чему се Снежана већ афирмисала је то што већ дуго година навија за Партизан. Она сатима може да прича о свим спортистима Партизана, о њиховим учешћима на великим и малим такмичењима у земљи и иностранству, о њиховим победама, рекордима и поразима.

Снежана воли и навија за све наше спортисте па ипак највише љубимаца има међу фудбалерима. Посећује све њихове утакмице, чита све што је написано о њима у нашој и страној штампи, сакупља њихове фотографије, аутограме. Она с поносом показује 15 великих албума у којима је педантно сређено све што је у штампи објављено о сваком Партизановом фудбалеру. Интересантно је то што је сваки албум посветила само по једном фудбалеру, и што су они одговарали на њена питања.

Када Снежана тако редовно посећује фудбалске утакмице, прати спортску штампу, сећа ли се неког догађаја, нечега што јој је остало у посебном сећању?

„Опроштајне утакмице Милана Вукелића. Од узбуђења сузе су ми потекле. Како ли је тек њему било? Тада сам помислила: како је лепо бити спортиста, такмичити се побеђивати, а затим, како је тешко кад треба одиграти и последњу утакмицу.“

А ако Снежану замолите да вам каже и име њеног љубимца дуго ће се колебати, јер она обожава све фудбалере од броја 1 до 11, све у тиму подједнако. Па ипак, мало више од осталих воли Пауновића и Вукотића. Првог, што је своју прву утакмицу одиграо у њеном родном Чачку и што је тако брзо стигао до репрезентације а другог зато што се развија у одличног фудбалера и што не заборавља на школске обавезе.

На крају Снежана нам је рекла и то да је срећна што је убедила свог оца, некада великог „Звездаша“ да навија за Партизан. А то, мора се признати, није било ни мало лако. Као што уосталом није увек лако бити и велики навијач једног великог клуба.