Испратили смо их са зебњом, дочекали с поносом. Ти неочекивани успеси (признајмо то сад!) донели су нам животворан, окрепљујући пламен. Сви пријатељи Партизана носили су у себи ту помамну жељу да се нешто измени, да крене набоље… Дошао је и тај трен!
Прво место на турниру у Сиудад Мексику нису само успех „црно-белих“, већ целог југословенског фудбала. У земљи која ће кроз неколико месеци бити поприште светског фудбалског шампионата ми, Југословени, доживели смо своју малу рехабилитацију за неучествовање на „Мундијалу 70“.
Помно смо пратили сва збивања на далеким ширинама Мексика.
У бујици силовитих (и пријатних) догађаја једна брига доминирала је у нама: да ли ће наставак првенства бити поновљени случај минуле јесени, када је подвиг у Купу првака плаћен губитком бодова или ће серија успеха из Мексика бити настављена?
У фудбалу је као и у рату: умереност је лудост. Ако можеш, удари јако и где можеш! То би требало да знају Дамјановић, Михајловић, Пауновић, Хошић и остали, па да им повраћено самопоуздање да инерцију која ће их водити даље у победе. Знамо да се бодови неће лако освајати, али зар овај тим није зрео и способан да и у домаћем такмичењу јуриша на прво место.
Можда није сувишно, у овим тренуцима кад вас запљускује плима успеха и радости, рећи да Мексико није „једна прилика у деценији“, већ класичан пример исказане моћи која поред поноса доноси и — обавезу. Сад, после свега, Ћурковић и његови другови неће имати пардона, већ од њих навијачи с правом очекују да се укључе у сам врх табеле и да се боре за пехар ФСЈ и Куп Југославије.
Кирил Симоновски није само пример величанствене оданости Партизану, већ нас је уверио да зна да нађе пут који води директно ка циљу. Дело које су му оставили Бобек и Вилотић искористио је да пружи свој удео и „црно-беле“ врати на старе стазе славе.
Освајање првог места на великом турниру у Мексику је охрабрујући знак способности ове генерације, коју сигурном руком сад воде Џина и Боба Михајловић.
Међутим, свако драматично истицање да ће Партизан бити нови шампион у фудбалу у овом тренутку би више штетило него што би користило. Не, битно је да „црно-бели“ воде главну реч, да одлучујуће утичу на врх табеле и да својом вештином, фудбалском зрелошћу и васпитањем наставе ону лепу традицију Партизана, а то је да га дочекују и поздрављају с вером, поуздањем и респектом. Јер, не треба заборавити: јесенас је много пропуштено, па је питање да ли ће се то моћи надокнадити.
Спортски је да се све покуша. Уосталом, то је и обавеза победника на једном тако великом турниру као што је био овај.
Зато уз све честитке актерима овог импозантног успеха нека дође и ова добронамерност: да успех рађа — обавезу!