Ове године када, на срећу југословенског спорта, ЈСД Партизан слави 25-годишњицу свог постојања и рада можемо очекивати појачану делатност свих клубова и такмичара из велике породице „црно-белих“.

Међутим, овај јубилеј се не исцрпљује само међу спортистима и активним функционерима, већ би у њему, са истом радошћу и поносом, требало да учествују и наши пријатељи, навијачи, симпатизери…

Ово је прилика за појачано организовано зближавање свих којима је Партизан био и остао најдражи спортски колектив.

Хтели бисмо да избегнемо драматично истицање потребе да се број чланова-пријатеља мора повећати, али је неопходно нагласити да постоји велики несклад између остварења и угледа што их је створио Партизан током четврт века свога постојања и броја нашег организованог чланства.

Прави пријатељ је с Партизаном у тријумфу и ако тако мора бити и у патњи. У овом тренутку нека срећна звезда, обасјава наш пут. Фудбалери су великим успехом у Мексику отворили ову слављеничку годину. Сад реч имају наши пријатељи. Пасивна равнодушност није знак доброг пријатељства. Ми хоћемо ватрене пријатеље, оне који ће с нама бити у радости и болу; желимо да чланови-пријатељи буду за нас права покретачка снага, наш показатељ за добро или лоше вођење спортске политике.

Да се разумемо: битке се могу губити или добијати, подухвати могу успевати или омањивати, али то не сме да мења оданост и верност правог друга. Уосталом, у животу поред цвећа има и — трња, али само упорни и постојани иду даље.

Јубилеј би требало да буде добродошли зов за све оне којима је присна црно-бела боја, али су још ван ограде нашег чланства. Ово је тренутак да се организовано окупимо, да се зближимо, да ојачамо…

И још нешто: не будимо задовољни тиме што ми поседујемо чланску карту члана-пријатеља Партизана, већ учинимо да и наш сусед, колега, пријатељ и познаник своју наклоност потврди и учлањењем. То би требало да буде морални задатак сваког провереног Партизановца.