Испраћен на далек пут као жртвено јагње, као један бивши велики који настоји да оствари турнеју по сваку цену, да међу дивовима на стадиону Ацтека свесно изгуби још који драгуљ већ уздрманог реномеа, — Партизан се са тих мексичких висина вратио обогаћен за један неочекивани али заслужени тријумф и са једном слатком обавезом коју не може да избегне у наставку лигашке трке.
Каква је то обавеза?
У овом тренутку, кад на новинским ступцима у једном вербалном рату ломе копља тренери и фудбалери Жељезничара и Црвене звезде, кад многи стручњаци хоће гласно да примете како је Динамо најквалитетнији и како би из другог плана најзад могао да искористи шансу и после четрнаест година врати титулу у Максимир, нису ретки они, међу њима и писац ових редова, који једног јаког Партизана виде у улози шампиона који можда неће имати времена да стигне на циљ пре других, али који ће бесумње бити велики режисер тог неизвесног финиша.
Колико Партизана примају као неугодног такмаца, спортсмени профила Миљанића, Бошкова, Хорвата, Рибара и Луштице ипак су сагласни у једном: национални шампионат је увек занимљив и национални тим је увек јак кад је јак и Партизан. То се, у истој мери, односи и на Црвену звезду. Тако је још од оне прве поратне лигашке сезоне, кад је капитенску траку носио Брозовић и кад је у витрине клуба заједно са својим друговима унео први прелазни пехар ФСЈ; тако је и од оног првог међудржавног меча против Чехословака, кад су репрезентативни дрес заслужили Брозовић, Чајковски, Бобек, Симоновски и Шоштарић.
Партизан је у деликатној ситуацији, јер је притисак његове армије навијача колико људски схватљив, толико, стицајем околности, и објективно илузоран. Преко мексичког резултата, преко сазнања да је тим консолидован и да се појединци — Михајловић, Пауновић и Бјековић, на пример, — налазе у сјајној форми, граде некакве амбиције и мотиви навијача (а сви навијачи света су исти!) срачунати су на један велики преокрет.
Заборавља се да је тај пут до преокрета колико трновит, неприступачан и замагљен, толико, у крајњој линији, и нереалан, имајући у виду снажно присутну истину — тренутно мизеран пласман, Партизана, као епилог неколико пораза доживљених на Топчидерском брду као шок и неколико пропуштених шанси, које би и прволигашки аутсајдер, без обзира како се звао, сигурно реализовао.
Била је то једна тужна јесен.
Многи ће, вероватно, рећи да је то данас други тим, да су и односи друкчији. Све је то тачно, али управо и зато су Симоновски и Михајловић крајње забринути: како и колико се са таквим тимом у тренутној ситуацији, може и сме преко губера?
Да ли је мудро упустити се у вратоломну борбу за бодовима који су ујесен непланирано расипани и даровани и који су Партизана толико удаљили од врха да ни један Милан не би могао да их надокнади; или играти на ефекат, мирно и поступно, без обећања, са жељом да се на правом месту искали један тим и, користећи жреб других и свој у осмини — финала и трку већ образоване и одмакле тројке за титулом, потражити шансу у купу?
Људи чија су специјалност компјутери, рећи ће вам да је врло тешко без свих неопходних, чак и неких додатних података израчунати на чијој су страни шансе. Сизифов посао долази отуд што се сукобљавају интереси и вредности три по много чему антиподна ривала. Свима је јасно да се Црвена звезда неће дати и да ће управо због свог монтевидеовског краха бити од марта три пута спремнија, опаснија и осветољубивија. Свима је јасно да Жељезничар игра на јаку карту која му можда неће допасти у некој другој сезони, јер ће Осим и његови млађи другови тада бити старији за годину и оптерећенији за једно разочарање ако сада не однесу титулу. Свима је, најзад, јасно да и Динамо, квалитетом и игром неоспорив, шармантан и чврст, искусан и стрпљив, по логици ствари мора кад-тад да дође до изражаја.
Остаје утисак да је мексички резултат Партизана, после 11. маја 1966. у Бриселу највећи у историји клуба, покренуо некакве ветрове и усталасао атмосферу. На известан начин је и резултат Хајдука указао на могућности да се у финишу лигашког маратона на делу поново нађу велика четворица, у равноправној или мање равноправној трци са јесењим прваком. Али, ипак у трци!
Апсурдно је и смешно рећи да је Партизан у овом тренутку спремнији од осталих. Можда и јесте, али у историји финиша шампионата ти елементи — названи снага, квалитет и уиграност — најмање су одлучивали. Можда би и одлучили, кад би Партизан на старту 8. марта уместо садашњих шеснаест имао најмање двадесет бодова.
Стога је по свим резонима и по свим спортским мотивима логично да Партизан изврши мисију у једном другом правцу: да учини да га Жељезничар, Црвене звезда и Динамо поштују до краја и да се прибојавају, а да у Купу живи што је могуће дуже. У том случају Симоновски и Михајловић не само да би побегли далеко од оних ситуација када се спаљују мреже, већ би њихов тим спонтано, од правих фудбалских људи, можда био проглашен моралним победником.
А тај морални победник је у фудбалу раван и поносан колико и онај који је понео титулу…