Будући асови
Као и сви малишани и јунак ове мале сторије волео је да трчи за лоптом улицама родног Смедерева, да се по цео дан игра са друговима, да вежба на гимнастичким справама, нешто мање је волео да иде у школу, али изнад свега желео је да постане боксер! И то онај прави: коме ће се сви дивити, за кога ће публика навијати, о коме ће се писати, говорити… Шта све није прошло кроз главицу тог малишана, док је између два часа широко отвореним очима задивљено посматрао групу боксера како марљиво тренира у фискултурној сали школске зграде.
Фудбалска лопта, гимнастичке справе, и друге игре са друговима све су га мање интересовале. Једнога дана стидљиво је пришао тренеру боксерског клуба „Металац“, Светиславу Јаковљевићу, и упитао га може ли и он да дође на тренинг. Овај, видећи га онако сићушног, благо се насмеши, али како није имао срца да га одбије рече: „Бато дођи сутра, видећемо шта може да буде од тебе“. И малишан је дошао. Оштром оку тренера даровитост дечака није промакла. Марљиво је вежбао и слушао. Почео је да наступа за своју екипу, да доноси прве бодове, да бележи прве победе… Тренер и старији другови радовали су се успесима свог миљеника. Али он није био задовољан. Желео је да пређе у већи клуб, да има више мечева, да се што пре афирмише. Напустио је „Металац“ и Смедерево и дошао у београдски „Партизан“.
И када све иде филмском брзином. На „Турниру олимпијских нада“, бранећи боје новог клуба, победио је све између осталих, и омладинског шампиона Југославије — Тот Михоља! Освојио златну медаљу и постао члан младе репрезентације Југославије. На том такмичењу први пут је чуо како публика скандира његово име. Сан је постајао јава: његове дечачке жеље почеле су да се остварују… Али о свему томе он не жели да говори. Као да му је због свега тога помало непријатно и уверава нас како осећа да има још пуно и пуно да учи, да је он још увек почетник и да хвалу треба оставити за будуће дане.
„Можда је моја срећа што сам за првог учитеља имао Светислава Јаковљевића. То је одличан тренер. Одгајио је неколико врсних боксера. Његов ђак је мој садашњи клупски друг — Светомир Белић. Сада тренирам код Павла Шовљанског. Кажем Вам: рођен сам под срећном звездом! Шовљански је био и остаје мој идол. Ако ми неко некада каже да једним гестом подсећам на мога тренера — бићу срећан. Тада ћу знати да сам успео у спорту.“
Ето, то би за сада било све о једном младом боксеру. Он није имао пуно мечева да може о њима да прича; није укрстио рукавице са свим својим противницима. Зна само за ове прве мечеве, за прве победе, за прву златну медаљу. Зато је ово само почетак приче.
И на крају рецимо да се јунак зове Живко Дамјановић, да је доживео 19 пролећа и да је нада од које наш бокс много очекује.