Леви бек Партизана Милан Дамјановић пише „Партизановом веснику“ из Боготе

(Богота, јануара) — Када будете читали ово писмо знаће се победник „Пентагонала“, знаће те да ли смо изванредно први, или храбро други, на турниру који је окупио велико фудбалско друштво.

Импресионирам сам и поласкан угледом и реномеом који овде уживамо. На сваком кораку дочекују нас и испраћају као шампионе, као изузетне госте. Нема у тим сусретима, у тим контактима, официјелне патетике. Наши домаћини су људи који сваког човека постављају на место које заслужује — и тако се према њему и опходе.

Чудни су утисци са оваквих путовања. Чини се да су 24 часа лета авионом не могу да забораве. А већ сутрадан, после преспаване ноћи, живот почиње нормално, као и у Београду, навике се осим у малим изузецима не мењају.

Рад

Рад је и овде у Боготи формула живота фудбалера Партизана. Тренирамо, анализирамо протеклу утакмицу, спремамо се за следећу. Све што чинимо планирано је до танчина. Зец овде у Боготи исти је као онај у Београду. А то значи да радимо максимално дисциплиновано. са максимумом воље.

Када је фудбал у питању код нас је присутан и један нови мотив: као никада осећамо шта значи бити члан Партизана, осећамо шта значи играти не само за овај тренутак и већ и за онај годинама стицан реноме и углед Партизана.

И сада, пред утакмицу против Ботафога, могу слободно рећи да Партизан може слабо да игра, али не може да игра неборбено, без воље, без жара. То је данас велики квалитет наше екипе.

Шекуларац

Мене је посебно обрадовао сусрет са Шекуларцем. Играли смо некада заједно, играли смо и један против другог. Били смо увек љути противници, али и велики пријатељи. Пре неко вече искористили смо слободно време и поседели у једној кафаници. Шеки, емотиван као увек, поче причу:

— Колико смо пута седели овако заједно у „Мадери“ и никада нисмо осетили то као нешто изузетно, нешто што се не заборавља, А сада, одавде, најбоље осетиш колико нам је у ствари та београдска свакодневница драга…

Шеки још увек добро игра. Не крије да су за њега ови дани боравка Партизана у Боготи и онај „транзит“ Црвене звезде кроз Боготу, тренуци који немају своју цену.

У целој оној гужви на утакмици против Санта Феа, када се збиља није знало ко на кога са каквом намером насрће, Шеки и голман Санковић остали су по страни. После утакмице Шеки ми је пола у шали, пола у збиљи, рекао:

— Гицо, причај када се вратиш у Југославију да може и нека гужва да прође, а да се у њу Шекуларац не умеша.

Овде је и Тоза Веселиновић. Он се осећа као домаћин, плашио нас је пред утакмицу против његовог Санта Феа, иако, сам, није веровао у победу своје екипе.

Игра

Знам да вас највише интересује како играмо. Далеко је од памети тврдити да нам Катић и Ћурковић не недостају. Међутим, морам да подвучем да смо положили испит, да нас је одсуство двојице изврсних фудбалера, кључних за нашу игру, мобилисало до те мере да из себе извлачимо и последњи атом снаге и вештине.

Голмани, и Дрљача и Фуртула положили су испит. Штета што се Дрљача повредио. Годинама је чекао ту шансу — и када му се указала прилика кост на нози је напукла. За фудбалера нема веће несреће.

Допутовао је Нишлија Кнежевић, То је велико појачање за наш тим, али, морам рећи да нас је Фуртула све изненадио. Неискуство је надокнадио срцем, храброшћу, видело се, био је решио да погине ако треба, али да добро брани. И бранио је одлично.

Ми у одбрани знали смо да иза нас не стоји Ћурковић и без обзира на поверење у Дрљачу и Фуртулу, играли смо са дозом опреза. Нисмо, такорећи, учинили ни једну грешку.

Звезда

Срели смо се у Боготи са фудбалерима Црвене звезде. Био је то срдачан, топао, пријатељски сусрет. Провели смо углавном заједно тај дан. И ми и они мислимо исто: лепе су, корисне ове турнеје, али код куће нам је ипак најлепше. Топлији ми је онај снег код куће него ово сунце у Боготи. Можда би зиму требало другачије планирати. Није то носталгија, већ жеља за рационалнијом рачуницом.

Нисам ја једини који тако мисли.