Славко Дрљача прича
С пријатељским осећањима и редакцијском дужношћу пошао сам да посетим Славка Дрљачу, голмана Партизана који се управо тих дана вратио из Боготе са сломљеном ногом и гипсом на њој.
Смисао удараца у животу научио сам да разумем с временом и док сам се пењао на други спрат размишљао сам о томе како је тај млади човек, годинама „голман у сенци“ примио ту сурову игру судбине у тренутку када му се чинило да се остварује једна од најбољих јава његовог живота. Да ли ће бити суморан, тужан и зловољан и хоће ли га наш разговор о Јужној Америци притискивати својом непријатношћу — размишљао сам тражећи у себи и од себе пуну осетљивост на све оно што једна тако деликатна ситуација собом носи.
Али, стисак руке и осмех одмах су ми казали да је свака бојазан била сувишна. Дрљача је и овом приликом својим смелим и веселим изгледом, који је урођен младости, ставио до знања да у тој несрећи не види никакву трагедију, да је то просто била једна од оних случајности која се „догађај једном у пет хиљада година“ и да су га др Ристић и професор Радуловић ободрили својим оптимистичким прогнозама о његовом даљем брзом оздрављењу.
Дрљача је завршио Вишу школу спољне трговине, а његова супруга ће ускоро добити диплому Филозофског факултета, па је тако и ван фудбала сасвим обезбедио своју материјалну егзистенцију.
Но, и поред тога што је интелектуалац млади голман Партизана не разговара с много фантазије и живости. Рекло би се да је интровертан или не навикнут на разговоре са новинарима. Тек, све што сам желео да дознам извлачио сам с муком.
Беле марамице
Човек без сумње научи нешто књигама, али научи много више путујући по свету. Фудбалери су ту у изузетно повољном положају. Међутим, с професионализмом се нешто мења. То више нису пелчабарске или туристичке турнеје, већ — рад! И овај боравак Партизана у том делу света инспирисан је превасходно том потребом: да се екипа добро припреми за наставак првенства!
— Много је уздаха и зависти пропратило наш одлазак у Јужну Америку — каже Дрљача, — али мало ко зна колико смо ми истински робови фудбала. Ето ми смо у Боготи тренирали два пута дневно и поред турнира. Разређен ваздух нам је стварао посебну тешкоћу, али је Зец и у тој ситуацији интелигентно поступио: мајсторски је дозирао тренинге и постепено је повећавао интензитет тако да смо успевали да остваримо сво планирано.
Хотел „Кардиљера“ је врло комфоран. Храна није европска у правом смислу те речи и уколико се у њој не ужива, битно је да се уноси потребан број калорија.
Иначе, Партизан је веома популаран у том делу света. Штампа нам посвећује врло велику пажњу, а право поштовање доживели смо већ на првој утакмици. Оно је исказано на двоструки начин: прво, после химне Милионарноса свирана је југословенска химна, а друго, цео стадион нас је поздравио махањем хиљадама белих марамица што је знак изузетног уважавања, како смо то касније дознали од наших људи који тамо живе.
Већ та атмосфера и све оно што нас је окруживало говорило нам је да нисмо обична фудбалска екипа, већ нешто више и зато смо у игру унели толико жеље, труда и озбиљности. Наравно, и резултати нису изостали.
„Бићемо спремни…“
Наш саговорник, онако опружен на кревету у кошуљи и са доњим делом тренерке ни једног момента није био у пози хероја који умире. Напротив, деловао је врло лежерно мада је причао испрекидано: Истина, томе је доприносио и његов двогодишњи преслатки и немирни синчић који је пред нама изводио свој „шоу“.
Знам да свако сања на свој начин сан свога живота, па сам желео да дознам како под овим околностима Дрљача гледа на своје „сутра“ и шта још очекује од Партизана и шта је спреман да му пружи. Усмерили смо разговор на тај терен.
— Не сматрам да је ово била једина шанса моје каријере, — каже врло трезвено Дрљача. — Ја не хулим на своју спортску судбину. Невоље јачају човека. Бити резерва Ћурковићу то је много више него бранити гол неке друге екипе. Јер, „Ћуре“ је голман ван серије. Мислим да сам највише научио гледајући га како брани. То је пола корака од савршенства.
— Не треба никад јамчити за будућност, — наставља млади голман, — и ја не знам шта она доноси Ћурковићу, Фуртули или мени. Моје је да што пре оздравим и да почнем са тренинзима. Како ће даље бити — видећемо. Знам једно: Партизан ће бити спреман да брани своју прву позицију на табели без обзира па тако велики хендикеп као што је одлазак Ћурковића и Катића. Наравно, био бих пресрећан када бих једним делом и ја допринео коначном тријумфу.
Жеље, ма и најневиније, имају ту рђаву особину да нас потчињују другоме и чине нас зависним. У Партизановом случају. то је питање колико ће добро играти Хајдук и Динамо, како ће наставити Звезда, Железничар и Вележ и да ли ће наставак трке бити под окриљем среће или пеха. Све је то оно што потврђује да се велики успех не постиже без муке и труда.
Све жеље и предвиђања оставили смо за пролеће. Наш саговорник нас је уз помоћ штака испратио до врата. Још једном смо прошли кроз велики дивно намештени стан и ја сам грабио погледом колико је могло да стане у моје очи. Тај стилски намештај мешао се са предметима које је лажни случај разбацаности још више улепшавао.
У раму врата остао је насмејани Дрљача. И сада не знам да ли је његова мислена душа узнемирена или не.