КРОЗ НАШУ ЛУПУ

Треба ли рећи да се у Латинској Америци игра најбољи фудбал на свету!? За милионе на том континенту фудбалска игра је узвишена ствар! У тој страсти они се на посебан начин, празне. Нико не уме тако да се радује и толико да пати на стадиону као Јужноамериканци.

За већину од њих жене, музика и фудбал су права стварног живота. Они мало једу, још мање пију. За њих је капља алкохола варница за лудило. Али, зато се он опијају — фудбалом. У овој игри они доживљавају својеврсне екстазе, делиријум грознице који не познају фудбалски страсници на осталим деловима наше планете.

То је фудбал чију лепоту урамљују наше очи: фудбал импровизације, бриљантне технике, фантазије, живости и брзине. Три бразилске и једна уругвајска титула светских шампиона најбоље потврђују супремацију јужноамеричког фудбала.

Прошле године у ово исто време Партизан је у Мексику на чувеном Пентагоналу у Сиудад Мексику освојио прво место и тако на убедљив начин допринео реафирмацији југословенског фудбала у том делу света. Рецимо још да је тада, на том турниру, главни фаворит био славни тим Бразила, Ботафого, који у својој екипи има читаво сазвежђе фудбалских уметника, затим државна репрезентација Мексика, домаћа Гвадалахара и тек на четвртом месту био је наш Партизан. Међутим, Београђани у црно-белим дресовима нису тако мислили. Хтела су да се докажу у једној тако јакој међународној конкуренцији и — успели су.

Ове године Пауновић, Бора Ђорђевић и њихова дружина учествовали су на Пентагоналу у Боготи, главном граду Колумбије. Домаћин, амбициозни клуб Санта Фе у коме је тренер наш интернационалац Тоза Веселиновић, а први играч Драгослав Шекуларац, желео је да на овом турниру освоји пехар. Исте претензије имао је и Ботафого (уз још ону жељу дугу годину дана: да се реваншира Партизану за прошлогодишњи пораз!), док је Гојко Зец смерно најавио да води екипу на припреме, али да то не значи да ће резултати његовог тима бити у другом плану. Интелигентни и опрезни тренер „црно-белих“, по обичају, био је дискретан. Уосталом, то је у његовој природи, јер разметљивост мрзи изнад свега.

Тај тихи долазак у Боготу учинио је да је Партизан после неочекиваног тријумфа испраћен са помпом, пажњом и захвалношћу који су прелазили спортске оквире. Ето још једне потврде колико су спортисти добри амбасадори своје земље.

Али, вратимо се успеху „црно-белих“. И признајмо: нико од нас то није очекивао. Прво што је Партизан после тријумфа у Мексику сада сматран аутентичним представником најквалитетнијег европског фудбала, па самим тим и опасним противником, а друго, екипа је одлетела без капитена Ивана Ћурковића, голмана највише класе и ослонца тима, као и без Илије Катића у овом тренутку незаменљивог играча средњег реда. Био је то својеврстан хендикеп за „црно-беле“ пред њихов старт у Боготи. Међутим, радосне вести нису престајале да нас запљускују и тако смо се још једном осведочили колико је виталан данашњи тим Партизана, како има висок морал, колико је професионалан и вешто вођен.

Зато је поновни успех нова радост за пријатеље „црно-белих“ и прави весник онога што овог пролећа очекујемо.