Пет бисера са разних меридијана
Пуне су очи и срца „црно-белих“. Тај пехар из Боготе, тај подсетник изузетног подвига, стоји пред нама и буди успомене. Враћају се сећања на тих двадесетак дана лепоте и наде, на те дане када се црно-бела боја тако пријатно лепршала „зеленим континентом“. Још једна истинска круна уселила се у витрину успомена. А оне навиру…
Букурешт, Беч, Казабланка, Мексико, Богота… Сутра ће се, можда, тражити место за нови пехар?…
Букурешт, 1947. Прво учешће Партизана на једном званичном турниру у иностранству, са познатим противницима. Победили су ИТА, Чоканил и ЧФР. Први бљесак, први међународни успех, први пехар…
Две године касније, на бечком Пратеру, савладан је чувени Рапид у мечу „који Беч годинама није видео“. било је то оних фуриозних 5:2, који су дигли стадион на ноге, у финалу ни судија није могао да помогне, Истина, доприноси нерешеном резултату од 2:2, али пехар путује у Београд.
Петнаест година требало је Партизановим фудбалерима, да би се прича поновила, овог пута у Казабланки, 1963. Реал из Сарагосе савладан је у одлучујућем мечу (4:2) и велики пехар, дар краља Марока Хасана Другог, примио је капитен „црно-белих.
Две нерешене игре (1:1) са трнавским Спартаком и репрезентацијом Мексика, две победе од 1:0 против Ботафога и 2:1 против Гвадалахаре — то је пут ка четвртом интернационалном пехару на Пентагоналном турниру у Мексику, јануара 1970. А тај турнир био је по много чему сличан овом тек минулом…
Овај пети пехар из Боготе, можда је најдражи, јер је најсвежији. Резултатски је и најубедљивији. Али, има нешто што га велича, низ момената који овај успех чине изузетним тријумфом.
Савладани су велики противници, јануар је још једном постао најлепши месец за „црно-беле“. Импоновао је наш клуб игром, односима, понашањем. Демонстрирао је, у одбрани, најмодернију европску тактику и снагу, потврдио причу о непробојности тог бедема. Али је умео да и Бразилцима парира. Имао је у својим редовима и такве играче (Ђорђић, Вукотић, Ђорђевић…) чије су акције засениле чак и виртуозе, као што су Жаирзињо, Роберто, Олведо…
Кренуо је Партизан на овај пут без два јунака јесени — Ћурковића и Катића, али је смогао снаге да истраје. Нове снаге убрзо су показале своју моћ, потврдиле веровање тренера Зеца да ће бити добре замене. Пауновић, Ђорђевић, Вукотић, Бјековић, Дамјановић, Радаковић… били су на стандардном нивоу. Ђорђић, Пејовић, Будишић… у сталном успону. Марић, Антић, Петровић, Грубјешић, Фуртула и Дрљача пружили су нови доказ да су достојни Партизановог дреса. Одавно овај тим (са гостима Кнежевићем и Глигоровским) није имао више добрих појединаца…
У таквој ситуацији може се говорити само о томе да је ова турнеја донела нови доказ о сазревању тима. Још један податак да је тренер Зец пронашао право место за сваког појединца.
Имала је публика у Боготи (а наше фудбалере гледало је преко 180.000 гледалаца) да то примети, да процени. Аплаузи на отвореној сцени, опседа хотела, аутограми, комплименти у штампи, две непланиране игре… то су најречитији изрази утиска који су оставили „црно-бели“. Партизанов квалитет још је изражајнији, ако се зна да је Зец имао више проблема са повредама него остали. Вукотић, Бјековић, Пауновић… нису играли пуном снагом. Ђорђевић и Дамјановић морали су да се одмарају по неколико дана.
Партизан је први са 3 бода предности. Обасут комплиментима за мајсторство. Хваљен за оно (технику) у чему је најтеже задовољити укусе колумбијске публике. Партизан је поновио подвиг! Отворио нове видике, постао једна од најтраженијих европских екипа. Стигле су нове понуде, остали су трагови једног великог тима. Али, нешто ће остати дуго…
Тај двоструки тријумф! Друга узастопна победа на „Пентагоналу“. Тешко је наћи европску екипу која је успела да забележи тријумф на једном прекоокеанском скупу. Партизан је направио јединствен подвиг — он је победник два таква турнира заредом! А то није успело, до сада бар, ни једној европској екипи!!
Овај пети пехар је најдражи. Не само због резултата већ због дефинитивног повратка у врх интернационалне фудбалске елите. Нема више сумњи — ова генерација је сазрела, ова генерација почиње нови пут старе Партизанове традиције. Богота 1971. је дефинитивно сломила све сумње, никада елементи који носе величину једног колектива — у модерном фудбалу — нису били бројнији. Симболични сомбреро на њиховим главама само је ореолни израз петог на неки начин јубиларног, интернационалног подвига овог колектива.
Зато, браво момци у црно-белим дресовима! Са блиставим пехаром „Богота 71“. вратили сте, коначно, све невернике.
Да ли ће 1971. бити година ваше дефинитивне фудбалске афирмације? Пет пехара у витринама обећавају…