Милан Дамјановић: Мој дневник
Нисам водио педантни дневник, али сам с времена на време забележио понешто за моју личну фудбалску архиву. Оно што сам сматрао да не сме да се заборави.
Био је то изванредан пут. Утисци су се гомилали један за другим филмском брзином. Било је немогуће о свему одмах размислити, донети одређен закључак. Да смо били на туристичком путовању и тада би то било тешко. А ми смо били радна фудбалска експедиција. Људи на задатку.
Отпутовали смо 9. јануара. Предстоји нам пут авионом на релацији Београд — Рим — Париз — Њујорк — Мексико — Богота. Навикао сам на вожњу авионом. Научио сам себе да много не размишљам, да ме мисли однесу далеко, далеко… Посматрам већину голобрадих фудбалера Партизана. Никада нисмо имали овако млад тим. То је генерација без комплекса, не плаше се авиона, вишечасовног путовања, тешких противника. То је генерација која мисли да све зна и све може. И треба да буду такви.
Пут је трајао око 22 часа. У Риму смо се одмарали три часа. Преспавали смо у Паризу, у „Бон-хотелу“, у близини Опере. После осмочасовног лета преко Атлантика, Боингом 707, стигли смо у Њујорк и одмах наставили пут за Мексико. Забележио сам да су ми то били најнепријатнији тренуци на путу: седам часова смо провели у „транзиту“ очекујући авион који је требало данас пребаци у Боготу. А била је ноћ, нигде ништа отворено. Као да смо били на другој планети.
Шекуларац
На аеродрому у Боготи дочекало нас је особље Амбасаде. Са њима је била и супруга Драгослава Шекуларца, Гордана. Ми смо стари пријатељи. Рекла ми је да је Шеки на тренингу и да ће нас потражити у хотелу. Дане проведене у Боготи Шеки ми је учинио пријатнијим и занимљивијим. Сећам се, када је долазио из СР Немачке у Београд, говорио је да не може да издржи професионалне обавезе, да не може да издржи без Београда, без „Мадере“. У Боготи сам срео другог Шекуларца. Каже да ће остати тамо догод буде могао да игра. Посетио сам га и код куће. Станује у лепо намештеном, четворособном стану. Шеки је остао веран себи и свом темпераменту па је на свакој утакмици навијао за Партизан, чак и онда када смо играли против његовог Санта Феа! Рекао ми је у шали:
— Ето, Гицо, дошло време да и ја навијам за Партизан. Наравно, и из срца, али и из рачунице. Ако победите, моја цена овде расте…
Богота
Богота је типичан јужноамерички град. Град контраста у сваком погледу. На само сто метара један од другог налазе се квартови велике социјалне беде и луксузни, бљештави квартови модерних вила. Човек осећа мирис новца…
Најављени смо великом рекламом. Радио је прекидао редован програм најмање педесет пута дневно рекламирајући утакмице. Када је већ о радију, репортери у Боготи су ненадмашни. Слушајући их како коментаришу акцију на средини терена човек би помислио да ће гол да падне у сваком тренутку. На трибинама ретко који гледалац не носи транзистор. Није ни чудо, репортаже су живе, разноврсне, смењују се репортери смештени у свлачионици, они поред игралишта који интервјуишу фудбалере у току игре…
Зекињо
Црнопуто десно крило Ботафога Зекињо, мали растом, сувоњав, као рахитичан, добар ми је познаник. Играо сам против њега три пута и никада нисам имао великих проблема. Зекињо је нервозан, брз као зец, и кад иде улицом чини се да финтира пролазнике. Још увек нисам сигуран да ли се савија час лево, час десно, намерно, или му је то манир. Игра слично Гаринчи. На једној утакмици нисмо се честито ни сусрели, а судија је одсвирао крај. На другој сам био избачен из игре. Без разлога, први пут у каријери. Зекињо је „заградио“ лопту а ја сам се бацио и клизајућим стартом однео и њега и лопту… Дуго сам размишљао како треба играти против Зекиња. Ако прихватим трку, изгубио сам. Пронашао сам решење у позиционој игри. Зекињо је слободно примао лопту, са њом чуда стварао, али на простору од квадратног метра, па би ми је онда, зачуђен што ја не реагујем, такорећи без борбе остављао.
Роберто
Причали су ми фудбалери Ботафога да им Роберто много значи, јер је изванредан центарфор, фудбалер изван серије, али да због њега имају низ проблема, јер редовно изазива тучу. Он је тип фудбалера које нико не воли: кукавица, удари, па бежи по игралишту. Ударио је Пауновића без лопте! Срце ми је уздрхтало. Био је то сигнал за невиђену тучу. Наш млади голман Фуртула дотрчао је чак са клупе за резервне играче и нокаутирао Роберта. Фуртула је буквално схватио моје савете упућене му после утакмице против Санта Феа. И тада је избила туча, а Фуртула је седео као прикован за клупу. Пришао сам му и рекао:
— Није те срамота! Млад си, јак, а седиш док ти другови воде „рат“.
Против Ботафога Фуртула није седео — и то је платио Роберто.
Ботафого
Ботафого је без конкуренције најбољи бразилски тим. Игра изванредно. Бољи је од Сантоса кога сам гледао на утакмици против Милонариоса.
Бразилци су тешко поднели пораз у првој утакмици против Партизана. Желели су реванш по сваку цену. Прихвати ли смо реванш — и опет Бразилци нису победили. Играли су нервозно, исувише су желели победу. Понудили смо им да та утакмица буде егзибиција, да не размишљамо о резултату. Нису пристали, желели су изнад свега да победе Партизана.
Пеле
Тешко да ћу икада заборави ти сусрете са нашим исељеницима. У Калију, неки Марко, Далматинац, поклонио нам је шешире од чије продаје живи. А живи веома добро. После сваке победе у хотелу нас је дочекивао његов телеграм којим нам је честитао.
Срео сам се и са Пелеом, први пут у животу. Изменили смо заставице, значке. Игра феноменално. Трчи као младић. Против Милонариоса постигао је два гола, а играо је повучено, подједнако и у одбрани и у навали.
Капитен
Ето, и то сам доживио: постао сам капитен Партизана! Уочи прве утакмице на турнеји пришао ми је тренер Гојко Зец и рекао:
— Дамјановићу, ви ћете бити капитен.
Играм фудбал од 1953, играо сам против свих најбољих фудбалера света, а сада сам први пут осетио трему. Можда то није била трема, можда се то зове бреме одговорности. Постао сам капитен, младе, амбициозне екипе, екипе са великом традицијом и великим интернационалним реномеом. Више нисам размишљао само о свом месту левог бека и противничком десном крилу. У свакој ситуацији знао сам да иступам и као капитен.
Дрљача
Било ми га је искрено жао. Чекао је своју шансу у Партизану и дочекао је у 25. години. Желео је да на једној утакмици покаже све што зна, да се одмах наметне и стекне поверење својих другова и руководства екипе. Одлично је бранио. Кад је повређен напустио игру, сео је поред мене и Бразилца Жаирзиња. Нико од нас тада није ни слутио да ће сутрадан лекари констатовати прелом ноге. Штета. Ја знам Дрљачу, знам колико је амбициозан и колико воли фудбал. Вратиће се он поново на гол Партизана.
Сусрет са Миланом Галићем
Када смо сазнали да се враћамо у Београд, да не настављамо турнеју по Мексику, нико није био срећнији од мене. Сада ми пут више није био тако неинтересантан и досадан, јер сам знао да је његов циљ — Београд. У Паризу сам сазнао да на стадиону „Коломб“, за Куп Француске, играју Ремс и Седан. Тренер Зец и ја узели смо такси и стигли на „Коломоб“ када је почињало друго полувреме. Желели смо да видимо Галића и Дакића који играју у Ремсу. Галић је играо изванредно. Створио је себи две гол-шансе, а после његове акције Ремс је постигао једини гол на утакмици. Изненадио сам се: после утакмице фудбалери Ремса прославили су победу шампањцем! Чудни су методи тренинга француских клубова. Галић ми је испричао да са Дакићем самоиницијативно тренира, јер кад одиграју утакмицу у недељу, играчи се на тренингу нађу заједно тек у четвртак! Галић је у одличној форми, капитен је Ремса, чувеног француског клуба у коме је некада играо Рејмонд Копа.
Бити странац који је тек дошао у клуб и добити капитенску траку значи изузетно признање. а „Гале“ је то доживео у Ремсу.