У ту вест из Љубљане дуго нисам могао поверовати. Јер она је гласила: хокејаши „Партизана“ напустили клизалиште, утакмица прекинута! Вест ми је деловала невероватно не зато што се нешто тако не може догодити (последњих година, истина, ретко) већ зато што се ради о хокејашима „Партизана“. Одмах сам се сетио једног другог догађаја који се десио непун месец дана раније на леденој плочи ташмајданског стадиона. Догађај је био истоветан овоме у Љубљани: почетком друге трећине једна екипа („Медвешћак“) незадовољна одлуком судије — напустила је клизалиште! Али пре тог завршног, недостојног чина, играчи друге екипе („Партизана“) настојали су да наговоре своје противнике да се врате на лед и не дозволе скандалозан завршетак тог, иначе пријатељског меча.
На жалост, пријатељско убеђивање није помогло. И да би бар колико толико умирили обмануте и промрзле гледаоце, „Партизанови“ момци су се поделили у две екипе и одиграли занимљив меч. Борили су се агилније него да играју веку првенствену утакмицу. Гледаоци су, наравно, то одмах осетили и наградили их срдачним аплаузом.
И, како, после свега тога, човек да поверује у вест која стиже из Љубљане само двадесетак дана касније и која каже да су ти исти момци који су на Ташмајдану освојили публику својим спортским држањем учинили прекршај који се, мерен аршином спортске етике, сматра једним од најтежих, ако не и најтежим. Питао сам се: је ли могуће да су ти исти момци били актери једног таквог догађаја? Тврдоглави језик реалности је рекао — да. Које је, онда, њихово право лице: оно ташмајданско или оно љубљанско? Наравно, чим је прошла срџба, схватио сам да је љубљанско понашање црно-белих момака било, можда, тренутак кризе, малодушности, беса, губитак самоконтроле. Али ми никада није јасно, кад су у питању такви догађаји, како је могуће да се читав један колектив изгуби до те мере да заборави лепо понашање, достојанство, витештво… Био сам спреман да заборавим тај ружан догађај, али ме један други испад опоменуо да љубљанска епизода и није случајна. Опет се радило о спортисти у црно белом дресу и опет о — хокејашу! Тај момак (мислим да се зове Милановић) на јуниорском првенству државе, које је одржано у Словенији, на судијску „неправду“ реаговао је, изгледа јединим адутом своје правде — палицом! Напуштајући клизалиште тај јуноша је распалио судију хокејском палицом! Нисам могао а да се не упитам: како је могуће да такав момак одрасте у црно-белој породици?
Али ни овде није крај приче о неспортским (да ли само неспортским?) испадима Партизанових момака. Недавно, на међународној боксерској ревији „Оскар“, и поред бриљантних потеза Светомира Белића, црвенео сам од стида. Наравно, за то припада заслуга једном другом момку, Мудровчићу. Тек што је почела борба између њега и Влашића, „Партизанов“ боксер, пошто судија није опоменуо његовог противника који је по његовом мишљењу прљаво боксовао, једноставно је одмахнуо руком и љут на судију — напустио борбу! Ни мало мудро од младог Мудровчића. Сви су били запрепашћени његовим гестом, који се не може ничим правдати.
Слични по начину испољавања, али различити по последицама, ови случајеви опомињу, истина сваки на свој начин. Најпре зато што се због њихове учесталости готово може говорити о појави. Затим, што се ради о најдрастичнијем манифестовању изневеравања клупске боје и клупског патриотизма. Јер напуштање борилишта значи и у спорту као и у животу — дезертерство и кукавичлук. А што се последица тиче, оне су такође вишеструке. Ако бисмо и занемарили штету нанету; СД Партизан у спортско-такмичарском смислу (кажњавање комплетног првог тима хокејаша), не можемо никако занемарити ударац нанет фер-плеју и угледу спортског друштва. Јер нема право ни један спортиста, без обзира ко он био и колико дуго носио црно-бели дрес, да девалвира углед, дух узорног понашања и џентлменство с толико муке ствараног деценијама и напорима многих генерација „Партизанових“ спортиста. То би морала да буде прва лекција свим младићима који долазе у „Партизан“ или расту у њему. То би морали да знају и васпитачи момака који су нам последњих месеци уместо спортских резултата приредили — непријатности!