Како је то чудно: Милош Радаковић је по рођењу и васпитању интелектуалац, а професионални фудбалер — по избору. У тренутку када је као најбољи математичар своје гимназије требало да иде на градско такмичење подмладак Партизана је играо финале Купа Југославије у Сарајеву, против Железничара. Тај тренутак када се због несрећне коинциденције морао одлучити за једно од два такмичења је врло значајан за развојни пут овог необичног фудбалског аса. Престао је да живи тако амфибијски подељен између две страсти. Одлучио се за фудбал, а школа је постала пратећа неопходност.
Сан о дипломи машинског инжењера јави се само понекад, у оним неодољивим тренуцима горчине који долазе са поразом и сваким већим неуспехом на фудбалском пољу. Заболи га понекад и вест да неко од његових другова из скамија брани дипломски рад, а он им је често у много чему помагао. Али, то кратко траје и његове се благе очи опет осенче радошћу, јер зна да фудбал није његова трагична страст, већ поље успеха, позив који је његово име учинило присним далеко од граница свог физичког битисања.
У немилости словотвораца
Радаковића знам из оних дана док је још носио пионирске патике у Партизану, али се наше познанство сводило на поздрав и оних неколико конвенционалних речи. Први пут смо нешто дуже разговарали када сам желео да пишем о њему.
Морам одмах да кажем да у оделу Радаковић делује антифудбалски, јер у својој појави има све оно што собом носе људи који се баве стварима ума. Његово лице је отворено, сјајно, са јасним светлим очима и равном плавом косом делује словенски. Он шири чудан мир око себе. Не тврдим да поседује говорнички дар, али се види да мисли природно и повезано, осећа се да има залиху речи која му је довољна.
О себи прича са наглашеном бригом да избегне сваку самохвалу и добија се утисак да ништа није толико далеко од њега колико посао да себе „стави у први план“. Напротив, он отворено говори о томе како његов фудбалски пут није био раван и гладак.
— Свака промена тренера у Партизану погађала ме је теже него било ког другог играча, — објашњава бек „црно-белих“, — јер сам увек изнова морао да се доказујем. Тако је било код Бобека, Вилотића, Симоновског, Зеца… Али, ја се нисам предавао. Знао сам да ће њихов први утисак доживети своју корекцију и настављао сам озбиљно да тренирам. Веровао сам у себе и своје могућности. Први сам из своје генерације дебитовао у првом тиму, мада је Бора Ђорђевић пре свих постао стандардни члан најбоље екипе.
И још једну жал носи у себи овај тихи човек и фудбалски вештак.
— Не знам где су корени и откуд та немилост штампе према мени, — пита се са чуђењем Радаковић. — Ја не знам како би требало да играм да бих добио високу оцену. Да будем искрен: то ме боли. Тачно је да је најважније како моју игру процењује стручни штаб, саиграчи и противник. Али, смета то кад ми противник после утакмице стегне руку и ода признање, а новинари само региструју мој наступ.
Програмирани младић
Мудри кажу да је време дуго кад је човек без брига. Ваљда је отуд и јунак ове сторије далеко од тога да му време споро тече. Над свим чежњама у овом тренутку Миша пред собом има три бриге: прва, да добије стан; друга, да се ожени и трећа, да обуче дрес репрезентације.
Они који га боље познају тврде да ће све те тежње ускоро постати пријатна јава. Јер, Радаковић има једну изузетност: жеље и намере претварају се у њему у динамичну енергију, која га незадрживо напред креће и ослобађа је се стварно тек после остварења.
За њега кажу да је младић ретке самоконтроле. Ако је данас одредио да одређено градиво научи нико га у томе неће спречити. Чак и његова девојка нема ту привилегију да би нешто „оставио за сутра“. Живи програмирано, кажу његови другови и при томе не скривају своје дивљење према овој Мишиној врлини.
Али, нешто од тога Радаковић демонстрира и на терену. Једно је сигурно: он игра фудбал лакоћом истинског мајстора! Све је код њега вешто, меко, без грча… Суптилан је техничар, спретан дриблер, маштовит комбинатор и одличан стратег. Он није Чајковски, који је фудбал играо под наркозом, ако тако може да се каже. Не! Пре бих рекао да је Миша рационални Енглез: хладан, без заноса и увек под пуном контролом. За то је утисак који он даје — утисак величине!
Лична карта
Милош Радаковић је рођен 30. новембра 1946 године у Ивањици. Његов смисао за фудбал открио је Владица Ковачевић и довео га у пионирски тим Партизана. Први тренер му је био Матекало. Почео је као халф, али је већ у подмлатку играо бека.
Подсећа стилом игре на покојног Бруна Белина и фудбал сматра вештином, а не атлетским надметањем.
Ускоро треба да заврши Вишу школу спољне трговине. Неожењен. Вози аутомобил марке „алфа-ромео“.