Радовало би ме:
- што после неочекиваног и муњевитог успеха противника (2:0) „црно-бела“ екипа не само да није затетурала у нокдауну, него је смогла снаге да до краја полувремена изједначи игру и смањи резултат, да би после одмора постала господар ситуације. То је доказ више моралне стабилности тима која је јесенас била одлучујућа, а с пролећем ће бити још важнија;
- што је читав тим, а нарочито нападачки ред, одлучно демантовао приче о дефанзивној игри. После полувремена наши момци су атаковали у таласима и гол противника је био формално опседнут. Већина тих напада били су плод смишљених акција које су у неколико наврата довеле противничку одбрану у чисту мат-позицију;
- што је екипа показала да је потпуно спремна — нарочито физички — дочекује старт у пролећну трку;
- што је млади вратар Фуртула, после грешке код првог гола, из минута у минут бивао све сигурнији, да би у другом полувремену сасвим дошао себи и добро решио неколико критичних ситуација;
- да је на клупи седео Зец, а на терену играо Ђорђевић. У том случају — песма би била другачија!
Жалостило би ме:
- што је недостајало само мало умешности и спортске среће па да вечити ривал уместо као победник напусти поље поражен;
- што играч Вукотићевог формата, који је онако мајсторски створио себи стопороцентне шансе, није реаговао брже у последњем — најлакшем делу посла;
- што су се појединци (баш као и у противничком табору) за тренутак заборавили па је дошло до оног непотребног кошкања.