Дуго су трубиле фанфаре из Боготе и са „Зеленог континента“. И требало је да се чују. Био је то један од одушака и за играче и за навијаче. Па, и за спортске новинаре.

Било је доста славе. Било је високих летова, „чак изнад облака“. Ко зна до кад би тај Партизанов лет у облацима и слави трајао, да се пре неколико вечери фудбалери нису „приземљили“. Та част да Партизана буквално спусте на Земљу, припала је старом ривалу, вечитом противнику с којим спортски рачуни никад нису рашчишћени — Црвеној звезди.

После тог јужноамеричког славља, заслуженог и лепог које је трајало готово месец дана — опет је Партизан — на земљи. Рекли бисмо — чврсто на земљи. И у правој стварности; без илузија. У мечевима на Пентагоналу фудбалери су се борили лавовски. Борили се готово месец дана и вратили се кући непобеђени. Вратили су се помало преуздигнутог чела и висока погледа. А сад, после одмеравања вештине и снаге са два противника — Београдом и Звездом — спустили су се на земљу.

Као што се зна, на земљи се увек чврсто стоји. На обе ноге. Равнотежа је потпуна. Ништа и никуд не претеже!

Тај повратак у реалност може бити само користан. Наћи се уз мајку земљу никад није лоше. Сетимо се само Антеја из митологије. Он је страдао кад се одвојио од земље. А фудбалери би могли, бар једним увом, да послушају стару народну мудрост; „Посвирај, посвирај — али и за појас задени“. Нека се и мало и велики пехар из Боготе — одмори!

Истини за вољу, нисмо разочарани игром Партизана у сусрету са Звездом. Можда је почетак првог чина био превише шокантан. У почетку томе је делимично кумовао и млади и неискусни голман Фуртула, а донекле и успавана одбрана са Пауновићем на челу. Али, мада је Звезда била агресивнија и успешнија у првом делу, Партизан је био скоро у свему с равноправан партнер. На крају у другом полувремену, био је на домаку да изравна резултат. То би се вероватно и десило да је бар млади Вукотић био присебнији и једноставнији у завршници. Звезда је однела „прес-пехар“ без замерке. Партизан је показао да се готово у свему може с њом носити, па и кад игра без реконвалесцента Ђорђевића, чије су име неуморни навијачи дуго скандирали подсећајући Зеца да га убаци у игру. А да и не говоримо о томе шта значи играти добро и успешно без голмана Ћурковића и брзоногог центарфора Катића који су од јесенас војници.

Пораз, мада није првенствени, ипак је пораз. И ваља га примити као нешто што је присутно.

Мада је сваки пораз помало горак, овај последњи дошао је у прави час: да им поврати трезвеност уочи старта!