Анализа игре „црно-белих“: Данас нема границе између офанзивног и затвореног начина играња

Физиономију једног тима не чине само играчи својом индивидуалном вредношћу, већ више начином играња, стилом. Данашњи тим Партизана, под вајарском руком Гојка Зеца, има своје маркантно обележје. Тешко је сетити се сличног примера о тако директном утицају једног тренера на игру своје екипе као што је то Зец учинио са младићима данашње екипе „црно-белих“.

Зец није вршио радикалне промене у односу на састав који је наследио од Симоновског, али је у начину игре, интерпретацији, дисциплинованом извршавању једне концепције; па и у самом стварању духа екипе, учинио веома много.

Данашња игра Партизана много одудара од оног каква је била кроз толике године игра овог тима, без обзира на генерације. Никад „црно-бели“ нису били рационалнији у свом схватању и извршењима на терену него што то чини ова генерација. Игра је готово огољена у својој једноставности (што је у савременом фудбалу својеврсно одличје, ритам је врло оштар, преливи из одбране у напад и обрнуто готово се и не осећају због своје складности и великог потенцијала брзинске издржљивости.

Одбрана је тврда као толедска оштрица и тешко прима голове. У средњем реду „прва виолина“ је маштовити Бора Ђорђевић, чија су решења у игри непредвидива за противника. Уз њега пуну осмишљеност игри даје Момчило Вукотић, играч изузетне комплетности.

Међутим, у излазним позицијама при нападу данашња организација игре може се подврћи критици. Усамљени Бјековић често делује трагично изгубљен окружен тројицом противничких играча. Утакмица са Звездом то је још једном потврдила. Већ у другом полувремену, када је уз њега (на ширем фронту) био истурен и Вукотић ситуација је била већ друкчија. Одбрана Црвене звезде била је на већим мукама и право је чудо како је Дујковић остао несавладан.

Да се разумемо: далеко смо од тога да игру данашњег Партизана оквалификујемо као ултра-дефанзивну (као што то брзоплето чине неки спортски критичари), јер у савременом фудбалу нема офанзивне и дефанзивне поставке, већ се екипа брани са повећаним бројем играча и напада уз пуну активизацију сваког појединца. Међутим, изненађује то, што Партизан тако недовољно користи директну игру у нападу тзв. препад или игру на контранапад, већ је превасходно окренут према комбинованом нападу, што доста успорава ритам и отупљује саму оштрицу напада, односно смањује ефикасност.

Али, уколико би Зец уз Бјековића поставио још једног играча „из маневра“ (Вукотића или Живаљевића, који је брз и одличан шутер), онда би то био прави образац савременог фудбала на плану организације игре у пуном колективном дејствовању и максималној дисциплини у чему су данашњи играчи „црно-белих“ готово без премца.

Својом доследношћу Гојко Зец је само потврдио своју високу тренерску класу и уверио и последњег скептика да има мишљење и да зна шта хоће.

Међутим, уверени смо да у свом даљем усавршавању игре тима који води мора извршити одређене корекције, а оне воде у горе изнетом правцу.