Када је дошао у главни град, београдска публика се тешко привикла на његов надимак. „Ципре“ је било име које је мало ко од њих до тада чуо. Био је „Кипар“, „Ципел“, али никако оно што је име стварно значило — јер, „ципал“ је морска риба коју рибари добро познају. Брза је и покретљива, па ју је тешко ухватити. Било како било, али „Ципре“ је убрзо постао љубимац те исте, са именом неспретне публике.
— Мој почетак у Партизану био је леп, — прича данас ватерполиста Синиша Беламарић. — Публика ме је лепо примила, а у базену са слатком водом дочекали су ме — „слани“. Били су ту Маровић и Антуновић па сам се убрзо осећао „као дома, у Шибенику“. Али, то осећање трајало је само док се не заврши тренинг. Тек када бих остао сам осећао сам носталгију за морем, сунцем, мојима… Неколико пута сам паковао ствари и полазио према железничкој станици, али увек сам се враћао. Има Београд нешто што човеку, кад га једном упозна, не дозвољава да га остави. Ипак, морам да признам да сам кад одем у Шибеник, сасвим други човек. Једноставно, на мору сам Далматинац, лењ, безбрижан, увек весео и расположен.
Чамац мења живот
Синиша Беламарић који је већ четврту годину члан „црно-белог“ табора, и који је за репрезентацију одиграо 35 утакмица, на помало необичан начин је одлучио да се бави спортом. Једног лета, закаснио је на брод који вози на плажу, и отишао је први пут у животу на базен. Чим га је угледао како плива, тренер пливачког клуба „Шибеник“ одлучио је да га задржи.
— Ето тако сам почео да се бавим пливањем. Тада ми је било 11. година, а већ следеће године учествовао сам на пионирском такмичењу у пливању, у Ровињу. Добро сам пливао леђно и краул, и врло брзо постао сам омладински државни првак, а титула првака СР Хрватска припала ми је три пута.
Сасвим изненада, 1962 године одлучио је да игра ватерполо. У новој улози, ватерполисте, добро се снашао, и већ 1967. године постао је први стрелац Друге савезне лиге.
— Тада су почеле да стижу понуде са свих страна, — присећа се Беламарић. — Колебао сам се, али највише ме је привлачио Партизан. Велики клуб који обећава афирмацију, успех.
После непуних годину дана заиграо је у првој постави, и од тада се екипа Партизана не може замислити без Беламарића, његових оштрих шутева, лукавих потеза и брзих реакција.
— Знам све своје мане и квалитете, — каже „Ципре“. — Брз сам, лукав, добро сарађујем са осталим играчима, али мислим да мој шут још увек није најбољи, најпрецизнији. Мораћу на томе још доста да радим.
— Репрезентација?
— До сад сам 35 пута бранио националне боје, али много очекујем од Минхена, Свакако, била би ми част да и ја будем један од учесника Олимпијаде. Уосталом, ове ће се године много шта у саставу националног тима изменити — отићи ће стари играчи, и шанса ће бити пружена младима који тек треба да се покажу.
Жеља јача од разума :
На финалној утакмици Купа шампиона против Младости, Беламарић је био жртва неспортског геста Роналда Лопатног. Иако недужан, задобио је јак ударац од кога му је расечена усна. Измученог и крвавог другови су га изнели из базена, док је публика на Ташмајдану остала запањена. Данас, Беламарић има велики ожиљак на горњој усни и са горчином се сећа тог немилог инцидента.
— Ватерполиста не сме себи да дозволи да га неко испровоцира, изнервира, па да онда реагује песницом. То је најлакше, али више није спорт. Увек сам се трудио да имам контролу над собом. Не знам како бих се ја данас осећао на месту Лопатног. Он је покушао да ми се извини преко посредника али кад смо се срели очи у очи — окренуо је главу.
— Утакмицу против московског Динама играли сте са незалеченом раном, на свој ризик…
— Нисам могао да замислим да оставим другове у одсудном тренутку, да са њима не бијем бој. Знао сам какве могу да буду последице ако се рана повреди, али жеља је била јача од разума. Много су ми помогле Београђанке које ни једног тренутка нису дозволиле да будем сам. Звале су телефоном, долазиле у хотел да се распитају у каквом сам стању, имам ли болове. Захвалан сам им на пажњи и другарском гесту.
Ко мало боље упозна Беламарића, схватиће да он остаје „Ципре“ и у базену, и у приватном животу: Мало, врло шкрто прича о свом слободном времену, девојкама, пријатељицама. Једино одаје тајну да је студент Више школе за угоститељство и туризам и да жели да постане ватерполо тренер.
— До сада сам научио доста, и научићу још више, да бих једног дана могао да друге учим ватерполу. Тренерски позив је мој сан, и ако крене као у Партизану и репрезентацији, онда ће се сигурно остварити.