Ако бих желео да се присетим своје најдубље пресије из прве године постојања и рада ФК Партизан, односно тадашње фудбалске секције ЦДЈА, не бих морао нарочито дуго да копам и пребирам по сопственој меморији. Био је то колико кратак толико и неочекиван сусрет у једној од зграда данашње гарде, у време одржавања Међуармијског фискултурног слета, (1945). Лутајући кроз павиљоне, у којима су били смештени репрезентативци свих армија, у једној згради наишао сам на фудбалере. Све познате предратне асове: Божовића, Ћирића, Попеска, Чајковског, Матекала… Овај последњи ми је био још 1937, школски друг. Рат нас је одвојио: он је живео у Хрватској ја у Србији… Логично што смо као стари пријатељи полетели један другом у загрљај… Почеле су да навиру успомене, приче о свему и свачему — јасно највише о фудбалу…
— А ово је, кажеш, будућа екипа ЈНА? — сећам се да сам га у једном тренутку упитао и показујући пут угла у коме су лешкарили некад чувени асови и додао сам — Са оваквим играчима бићете најбољи тим… Ови момци ће верујем, одушевити љубитеље фудбала широм земље… Запањиће прво Београђане…
— Не, Београђане ће запањити само један. И то од првог тренутка… Видиш оног плавог момка у тренерки… Оног тамо поред прозора… То је виртуоз каквог никада нису видео, највећи фудбалер за кога знам…
Погледао сам пут прозора и видео једног лепо грађеног младића, тамно плаве, раздељене и зализане косе. Његова појава свом сазвежђу асова није ми говорила ништа, никада га раније нисам видео нити о њему било шта чуо! — „Цоњо“ не шали се — рекао сам помало узрујано Матекалу — Па зар овај анонимни момак да се мери са једним Божовићем, Попеском, Чајковским или с тобом. Којешта.
— Не верујеш. Е, видиш, тај дечак је ступио на фудбалску сцену тек недавно. До пре две-три године играо је за један загребачки нижеразредни тим. Али знаш како је играо: због њега је утакмице тог клубића посматрало увек по 5-8.000 гледалаца! Свака игра била је чудесан фудбалски „шоу“, какав Загреб пре тога није никада видео. А Загрепчани су у прошлости имали прилике да се нагледају асова: Хитреца, Велфла, Живковића, Шипоша… Могу ти рећи да је виртуознији од свих и да ће о њему ускоро знати цела Европа.
— Ма шта ми наприча. Извини, а како се момак зове?
— Бобек… Упамти: Стјепан Бобек!
И да не би губио време у даљем убеђивању. Матекало ме позва на тренинг на који су се он и његови другови управо спремали. Тај тренинг нећу никада заборавити, плавог анонимног момка још мање. Довољно је било само десет минута игре да се уверим да мој школски друг није претерао. Стјепан Бобек је био чудесан фудбалер каквог никада пре тога нисам видео. И то ја који сам до тада могао да се похвалим са две деценије интензивног посматрања фудбала на дотле највећој београдској фудбалској сцени!
Видео сам играча чији је сваки ударац обема ногама са даљине од 20-25 метара био готово по правилу гол. Играча који је у сарадњи с околином налазио тако ингениозна решења да је то граничило с невероватним. Коначно, дриблера-солисту који је, ролајући лопту на мађионичарски начин, могао кад је хтео да наниже по пет-шест противничких играча да би коначно ушетао с лоптом у гол!
Таквог Стјепана Бобека из његове прве фазе (до доласка Шпица за тренера Партизана), фудбалског боема и песника коме нема премца, нисам више нигде и никада видео. Зар је чудно што се виртуозитет тадашње Партизанове игре идентификовао с његовом личношћу, што је убрзо постао симбол „црно-беле“ екипе и љубимац свеукупне југословенске фудбалске публике, без обзира на клупску припадност.
Било је то доба кад су службеници Италијанске амбасаде у Београду, посматрајући овог момка, удивљено узвикивали „гранде Бобек“. И, када су најпознатији аустријски и мађарски стручњаци тврдили да је Бобек прва копачка Европе, односно када су на гостовањима Партизана по земљама северне Африке освањивали плакати с натписима: „Дођите да видите Стјепана Бобека — најбољег играча на свету!“