Радовало би ме:
- што су наши момци смогли нерава и снаге да достојанствено пређу преко низа грешака арбитра Рауша, међу којима су неопростиве биле: поништење нашег првог гола и превид очитог једанаестерца на Бјековићу;
- што је директор нашег клуба Паповић дигао јавно (преко штампе) глас против оваквог „дељења правде“ и упозорио надлежне да Партизан неће лако прелазити преко тенденциозног суђења којим се кроји епилог његових утакмица, па и читавог првенства;
- што је млади вратар Марковић положио успешно први испит и показао да је веома поуздан чувар мреже на кога се у наставку првенства можемо сасвим ослонити;
- коначно, што је Бора Ђорђевић почео да се припрема за напорне првенствене мечеве и што ће ускоро заиграти поново на лигашким теренима. Не треба ни наглашавати колико је то појачање за нашу помало уздрману екипу!
Ражалостило би ме:
- што је наша иначе гранитно чврста одбрана, без икаквог удела вратара, допустила да Зеничани нападајући с једним или двојицом играча направе двапута бреше кроз које су се провукли, и из класичне контре постигли два недопустива гола из једине две прилике које су током игре створили;
- што наши стрелци из неупоредиво више повољних прилика нису ниједном пронашли пут до мреже;
- Најзад, што онаквом игром у нападу то нису ни могли да учине. Сваки атак су градили кроз средину, тамо где је противник био најгушћи. Заиста, шта је било с нашим крилима у мечу против Челика? Зашто нису била довољно активирана? у савременом фудбалу победе углавном доносе брзи напади крилних играча и њихови чести и употребљиви центаршутеви!