У другом интермецу између две полусезоне Партизан је успехом у Боготи потврдио своју челну позицију на првенственој табели као нешто оправдано и логично и истовремено је будио најсмелије наде пред наставак првенства.
Међутим, прве пролећне утакмице донеле су неочекивано разочарање. Али, фудбал није игра у којој се успева само помоћу жеља навијача, већ је за успех потребно усаглашавање многих компонената на свакој утакмици. Жаром страсно загрејаних душа навијачи „црно-белих“ већ су видели своје миљенике као шампионе, Ако је рачун био преурањен и рђав, разочарање није мање свирепо. Уосталом, у то смо се осведочили по завршетку утакмице Партизан — Челик (0:2). Један добар део гледалаца на „југу“, а то су он најватренији, ружно се понео према својим љубимцима: леденим грудвама снега засули су оне који су их до јуче узносили у еуфоричне сфере радости и среће. Зар су два пораза довољна да се тако брзо све заборави; да се срећа замени сузама и да насиље надвлада разум?
Промена на табели, нарочито она када се напушта водећа позиција, има код навијача одређени ехо, своју меланхолију, јер оно што њихов тим оставља, то је део њих самих; треба умрети за један живот да би се ушло у други, како то кажу стари песници.
Али, и поред свега то никоме не даје могућност (још мање право!) да каменује играче, да, бруталним насиљем спрече одлазак Момчила Вукотића у свлачионицу или дебитанта Митровића, који се на својеврстан начин осведочио како је тешко бити играч једног великог клуба од кога се увек траже само успеси.
Строговерујући Партизановци овим ружним гестом само су потврдили да их пораз доводи до беспутне ситуације и да у својој навијачкој заслепљености нису далеко од оних безумника, који су својевремено ломили стативе и палили мреже на комшијском стадиону.
Партизан је током две и по деценије имао и има разлога да се поноси својим навијачима. Она су увек знали да у себи хармонизују такве супротности као што су победе и порази у фудбалу и да увек остану достојанствени, далеко од сваке омразе и недоличности, па тим теже примамо ту грубу „лекцију“ коју су „леденицама“ изразили навијачи тог суботњег поподнева.
Прави навијач свој тим носи као највишу врлину у срцу не само када он тријумфује, већ и кад трпи поразе. Уосталом, победе и неуспеси су саставни део спорта. Са њима нема ништа заједничко то каменовање, тај срамни механички протест због којег су неми и тужни црвенели навијачи Партизана на другим деловима стадиона ЈНА.