Одавно свет није био тако будан и тако узбуђен као те осмомартовске ноћи, односно јутра. Крај ТВ екрана дежурали су и они који не носе у себи спортске емоције, привучени чудом рекламе и публицитета. И готово сви су исто осећали — узбуђење, и исто желели — да виде једног од та два тамнопута момка на поду, у инфериорном. беспомоћном положају. И жеља им се испунила: после маратонске туче од 45 минута један витез песничења је посрнуо и пао. Неочекивано за многе, био је то легендарни и непобедиви Клеј. На жалост, жеља оних малобројних поклоника племените вештине да у овом „мечу деценије“ уживају гледајући леп бокс, није се остварила.
Остаће записано језиком спортских пера да је меч између два непобеђена апсолутна светска првака, Касијуса Клеја и Џое Фрејзера, завршен победом овог другог — на поене. Остаће записано и још штошта у вези са овим мечом. Неће остати непримећено да се Клеј упустио у ту борбу после 3,5 годишње спортске паузе и да је то био меч с доста ризика по њега. За бројне боксерске стручњаке многе ствари у вези са овим спорним мечом остаће необјашњене и спорне. Чак и сам резултат ће бити споран, јер није мали број оних који сматрају да Клеј у ствари није побеђен. Можда је ипак најтачнија оцена овог меча да га Фрејзер није добио, већ да га је Клеј — изгубио!
Но, без обзира на званични резултат меча није неумесно поставити питање: ко је у ствари поражен у Медисону 8. марта 1971. године? По мени те ноћи на њујоршком рингу није побеђен само један боксер. И није тада срушена само једна легенда, макар се радило о највећој и најопојнијој у историји овог спорта — легенди Касијуса Клеја. И не само о легенди Касијуса Клеја, већ и о легенди Мохамеда Алија (истина, овде је, поражен Клеј али не и Али).
Те фаталне ноћи није поражен само Клеј већ боксерска вештина са свом својом лепотом и витештвом. То је био тријумф прљавог уличног песничења и снаге над маштом, виртуозношћу технике и свим чарима племените вештине. И зато победа Фрејзера над Клејом може бити фатална по светски бокс и спорт у целини. Јер може отворити пут новим Фрејзерима, што ће рећи сировим снагаторима и силеџијама.
Осмог марта 1971. У Медисону се десило нешто што последњих година полако бива карактеристично за светски спорт: тријумф снаге над вештином. Догађа се то не само у боксу, већи у многим другим спортовима. На жалост, све чешће и све злокобније. Да Бразил прошле године није победио у Мексику био би то одиста фаталан ударац светском спорту. И зато ваља свим срцем навијати за фудбалере какви су бразилски, мада знамо да таквих нема, за боксере као што је Клеј, мада је Клеј један, за ватерполисте као што је Јанковић, мада је он последњи мохиканац, за гимнастичаре као што је Церар, за голмане као што је Јашин и њима сличне и на жалост малобројне.
Да би лепота и витештво још дуго живели у светском спорту.