Поводом хендикепа „црно-белих“: Прве утакмице показале су како је ненадокнадив губитак за тим неучествовање Ћурковића, Катића и Боре Ђорђевића
Непосредно пред одлазак Партизана на турнеју у Боготу срео сам на стадиону ЈНА Зорана Миладиновића. Одмах после поздрава упитао ме је како је могућно да учесници анкете у „Партизановом веснику“ дају предност Ћурковићу над Шошкићем у „идеалном тиму“ Партизан.
— Ћурковић је сјајан голман, рекао је Миладиновић, али је „Шоле“ испред свих не само у нашем клубу, већ у Југославији.
Нисам се упуштао у даље расправљање држећи се оног „да о укусима не треба дискутовати“, али сам се још једном уверио да свако време има своје јунаке који остају незаборавни за савременике, па је тако Шошкић остао за Зорана и даље први, најбољи и највећи голман. Ништа необично. Међутим, та примедба ме је нагнала на размишљање; ко је бољи — Шошкић или Ћурковић?
Само је Бенкс бољи од Ћурковића!
Милутин Шошкић је уз Беару трајно ушао у историју југословенског фудбала као изузетна голманска величина. По ономе што је дао нашем фудбалу и колико је познат у свету тешко је да ће га скоро неко достићи. За своје време и начин одбране гола који се тада био неговао „Шоле“ је био својеврсна вредност међу стативама. Али, временом се није мењала само фудбалска игра, већ и начин одбране гола. У предратном фудбалу Срђан Мркушић је био голман који је револуционисао игру вратара тиме што је престао да брани међу стативама, па је почео да игра у казненом простору и изван њега. У поратном фудбалу поред Мркушића тај стил су прихватили Ђула Грошић, најбољи голман репрезентације Мађарске и славни Лав Јашин. Касније су то усавршили Енглез Бенкс и наш Иван Ћурковић.
Ћурковић је физички хендикепиран као голман. Али, оно што природа једном руком узме двема да, па тако „Ћуре“ има изузетну обдареност, надпросечну фудбалску интелигенцију, савршену интуицију, муњевиту реакцију и готово непогрешиву процену ситуације и њен развој у честици секунде. Та одличја учинила су Ћурковића, уз Гордона Бенкса, најбољим голманом Европе.
Авангарда увек остаје несхваћена, па се тако и код нас догађало да је Ћурковићева интернационална класа довођена у питање. Какав апсурд! Играч који је значио „пола тима“ Партизана и најпоузданији стуб одбране репрезентације није признат у мери коју заслужује.
Међутим, праву вредност нечега ценимо тек онда када то изгубимо. Тако је и са Ћурковићем. Сада се, после првих окршаја за бодове, види колико је он био значајан и неопходан за „црно-беле“. Јер, Гојко Зец није мање врсан тренер него што је то био до пре неколико недеља. Ни остали играчи нису доживели осеку знања и фудбалске вештине, већ лишени помоћи Ћурковића, Катића и Боре Ђорђевића тим Партизана вреди за 50 посто мање. То је сурова истина и ту помоћи нема. Али, то је истовремено и одговор на питање: хоће ли се Партизан опоравити од шока на старту и зауставити свој окомити пад са врха према средини табеле?
Са Катићем и Ћурковићем ствар је потпуно јасна. Остаје нада да ће се предводник екипе Бора Ђорђевић успешно укључити и покушати да помогне својим друговима у настојању да се Партизан домогне титуле првака.
Време ће показати да ли су та очекивања реална сада када су Ћурковић и Катић, бар за ову сезону, изгубљени за екипу. Срећом, ни остали ривали нису без проблема, па зато нису потонуле све наде навијача „црно-белих“.