Наследник Светомира Белића је рођен. Наш нови члан Александар Поповић има све услове да пође стопама освајача „Оскара“, „Златне рукавице“ и осталих драгоцених трофеја. Незнанац би на тренингу помислио да су Белић и Поповић рођена браћа. Када се играју кошарка или фудбал обојица показују неисцрпан такмичарски дух, боре се до последњег даха. У боксерском делу тренинга су неуморни и ретко послушни.

— Разлика је једино у знању — прича њихов тренер Павле Шовљански. — Разумљиво. Александар има тек педесет мечева и мора још пуно да учи. Пре свега да упозна тајне одбране. Не волим никога пуно да хвалим, али чини ми се да ни мало не претерујем када тврдим да ће Поповић бити шампион.

Прва слова боксерске азбуке научио је у Лозници. Некадашњи ас Илија Лукић-Роки скупио је групу дечака и такорећи на пољанчету почео да их упознаје с песничењем. Александар Поповић и његов млађи брат Стеван дошли су кришом од родитеља. Отац и мајка били су испочетка љути противници, али су попустили чим су видели да би била велика штета одвојити од рукавица тако даровите дечаке.

Стручњаци Партизана запазили су га прошле године приликом првенственог меча у Лозници. У трећој рунди приморао је судију да пошаље у угао бескомпромисног Нешића.

— Било ми је тешко да напустим родитеље — сећа се Александар. — Ипак, осећао сам се веома поласканим што ме зову у тако чувени клуб као што је Партизан за кога навијам од малих ногу. Сада сам се већ привикао. Као да сам с мојим новим клупским друговима одрастао.

Први пут је бранио црно-беле боје на „Оскару“. Рекли су му увече да се спреми за јутарње мерење. Више је размишљао како да се ратосиља сувишних килограма, него о мечу. А противник му је био далеко афирмисанији Крагујевчанин Душан Марковић. Није се уплашио што пред њим стоти један од најбољих југословенских велтераша. Збунило га је једино што наступа пред 5.000 људи. Када је судија подигао Марковићу руку Палатом спортова одјекнули су звиждуци. Касније, у пријатељским мечевима за Партизан ни један противник није успео да издржи на ногама предвиђено време.

На првенственим мечевима за наш клуб први пут ће наступити октобра месеца.

— Једва чекам тај тренутак. Овде сам пуно научио. Убеђен сам да нећу разочарати — обећава Поповић. — Свестан сам тога и да морам још пуно да радим. Да бих победио Шакулу, Марковића и остале најбоље југословенске велтераше пренећу и кревет у дворану за тренинг ако затреба. Сви стручњаци нашег клуба чврсто верују да ће кроз годину-две сан једног дечака постати јава. И једва чекају октобар.