Бранислав Петровић, овогодишњи добитник награде „Исидора Секулић“, вероватно је најзначајнија песничка појава у српској поезији после Бранка Миљковића. Он за себе каже да је естрадни песник, философ и хумориста. И свакако је у праву, јер његова поезија је зачињена подједнако и хумором и филозофијом. До сада је објавио три књиге песама: „Моћ говора“, „Градилиште“ и „О проклета да си улицо Риге од Фере“.
Поред овогодишње награде добио је још неколико значајних признања за своју поезију. Али Бранислав Петровић није само познати песник, већ и познати — Партизановац.
П. ВЕСНИК: Од када навијате за Партизан?
ПЕТРОВИЋ: Мене као песника и бившег фудбалског „аса“ (репрезентација 72 чачанске гимназије) интересују наши спортски народи и наше спортске народности. Никада наши спортски народи и наше фудбалске народности нису били узбуђени као оног незаборавног дана када нас је Владица Ковачевић, легендарни „Пословођа“ са још легендарнијим друговима предводио против „Реала“ у борби за најбољег у Европи. И ја лично волим што смо ту утакмицу изгубили, јер као филозоф присталица сам оне максиме: Ко губи добија. Али моја љубав према „Партизану“ старија је од тог историјског дана. Још сам шутирао крпењачу када сам чуо за велемајстора Стјепана Бобека.
П. ВЕСНИК: Зашто као истински песник навијате баш за Партизан?
ПЕТРОВИЋ: У игри Партизана одувек је било нечег песничког. Славног „Манчестера“ баца на колена, „Црвеној звезди“ дају седам голова слатких као шећер, да би од мојих драгих Шумадинаца (Крагујевчана) усред Београда примили четири гола као четири „Фиата 1300“. Тако је и у поезији: ја никад не знам шта ће да испадне — генијална песма или глупост. То песничко боемско у игри Партизана учинило је да међу његовим присталицама буду и такви метафизичари као Душко Радовић и Илија Поповски, такви хумористи као филозоф Др Љуба Тадић, такви интелектуалци и геолози као Брана Црнчевић и Светозар Вукмановић, такви дечки као што је књижевник Звонко Мајдак, такви емпиричари као што је Вера Чукић, а тешко је претпоставити да и Вељко Влаховић не навија за „Партизан“. Што се тиче нашег барда Љубише Јовановића и „националног“ Мије Алексића потпуно је нормално што навијају за „Партизан“.
П. ВЕСНИК: Шта овог пролећа недостаје „Партизану“?
ПЕТРОВИЋ: Без Ћурковића, једног од најбољих голмана света и Катића, стреле у копачкама, „Партизану“ је заиста тешко. Али ја се уздам у Дамјановића, Ђорђевића, Пауновића, Будишића, Радаковића, ђетића Вукотића и Зеца, кога бих замолио да од Живаљевића створи европског аса. Што се мене тиче увек сам спреман да обујем копачке и помогнем свом тиму на трновитом путу до титуле шампиона света.