Како изгледа Партизанова фудбалска породица иза сцене, како „црно-бели“ дочекују првенствени меч, о чему размишљају, о чему разговарају, какве су им навике, како и шта једу, како се облаче — какво им је расположење, какве су им мисли после меча, покушао сам да на њиховом последњем викенду у Црвенки где су отишли по два бода — и донели их у Београд.

Тренер Гојко Зец ме је обавестио да екипа путује у суботу у 14 часова и да ће до на час пред утакмицу бити смештена у хотелу „Кула“, у Кули.

… Луксузни аутобус за 25 путника паркиран испред хотела открива присуство ванредних гостију. У ресторану ме дочекује љубазан келнер:

— Недељом ујутру немамо оволико гостију, али, ово није обична недеља. Код нас су смештени фудбалери Партизана…

Доручак у 9,30. Ручак у 11 ч.!

Мала сала за ручавање била је резервисана за фудбалере „црно-белих“. Разговарају о свему и свачему осим о утакмици која предстоји! Доручковали су у 9,30 часова. Јеловник стандардан за овај оброк: јаја са шунком.

Ручак је заказан за 11 часова! Вођа пута, дугогодишњи секретар Партизана Славко Ивановић, објашњава:

— Мора тако да буде да не би оптеретили стомак. Видећете, јешће као да нису доручковали.

И јели су: натур шницлу са кромпиром и мешану салату.

Чули смо Славка Ивановића:

— Никако краставац у салати! Тежак је за варење.

Најдража игра: карте!

У фоајеу хотела окупили су се скоро сви фудбалери. Четворица играју карте, а остали „кибицију“, Бора Ђорђевић прича: .

— Најтеже је, најмонотоније, пре подне пред утакмицу. Осећа се нервоза код свих играча, иако сви покушавају да то прикрију.

После ручка Гојко Зец је саветовао фудбалерима да прошетају кроз град, а затим да се повуку у своје собе како би избегли неминовна питања навијача који пристижу колима из свих крајева Војводине.

У ресторану пријатеље Партизана и чланове управе који су „запуцали“ чак из Београда дочекује секретар Ивановић. Дошли су и познати позоришни глумци Љубиша Јовановић и Васа Пантелић у друштву директора и секретара Народног позоришта, Гојка Милетића и Миће Кољеншића. Ивановић им је дао карте за утакмицу. Док су се Гојко и Мића забавили јеловником, размишљајући шта да наруче за ручак, Љубиша и Васа су се препирали да ли ће бити 1:0 или 2:0 за Партизан.

Зец на мети

Тренер Партизана Гојко Зец на мети је радозналаца. Нађе времена да седне за сваки сто, да поразговара са сваким по коју љубазну реч. Чули смо га:

— То је обавеза људи који представљају јавне личности. Ти људи воле Партизан и сваки члан Партизана је дужан, ако ништа друго, да са њима буде љубазан. Пријатељи се тешко стичу, али зато лако губе.

Један дечак дошао је за сто Гојка Зеца носећи велику заставу Партизана. Замолио је популарног тренера да му се потпише на застави. Зец се потписао и позвао дечака да седне за сто. Дечак је испричао да је допутовао из Ловћенца да би видео фудбалере Партизана.

Атанацковић и Миладиновић

Са тренером Зецом су и његови помоћници Атанацковић и Миладиновић. Обојица некада, сваки у својој генерацији, славни фудбалери, помажу Зецу и на терену и ван њега. Зец има у њих пуно поверење и веома цени њихову помоћ и њихов суд.

Атанацковић је расположен. Ни трага од забринутости, иако је до утакмице остало пар часова.

Миладиновић је ћутљив. Ипак, чули смо га:

— Победићемо: Чини ми се да су домаћини самоуверени, а то ће им се осветити.

Узнемирен је и секретар Ивановић. Када сам му рекао да је његова нервоза лако уочљива, насмејао се:

— То је добро за Партизан. Када сам узнемирен Партизан увек побеђује.

Интересовали смо када ће Зец да одржи састанак са фудбалерима што сви тренери практикују пред утакмицу. Миладиновић се насмејао:

— Гојко не воли састанке. Он ће свратити у сваку собу, обићи фудбалере и сваком насамо рећи шта треба. То је, верујте, добра пракса.

Црвенка

Оних неколико километара до Црвенке аутобус је превалио за десет минута. Зец је одвео све играче да виде терен, да осете амбијент.

У току утакмице није повисио глас. Ако је требало неком од фудбалера нешто да каже, позивао би га на аут-линију и посаветовао.

Партизан је победио!

У свлачионици нико не може да сакрије радост. Сви у глас коментаришу утакмицу.

Зец је у ходнику сачекао да се играчи обуку, а онда је ушао и рекао:

— Ако сретнете судију Медића ни реч о суђењу. Његово је да суди, а ваше да играте.

Пре него што је изишао из свлачионице тренер је погледао према Пауновићу и рекао:

— Овде немојте да пушите. Одмах угасите цигарету!

Цигарета је угашена.

Распевани аутобус

У аутобусу од Црвенке до Београда чула се песма прекидана само онда када је спикер Радио-Београда објављивао извештај са осталих фудбалских терена. Дамјановић је био најсрећнији:

— Имам 12 погодака на тикету!

Интересовао сам се!

— Зашто нисте играли?

— Болестан сам. Имам температуру.

Са фудбалерима је био и голман Ћурковић. Каже о свом наследнику Марковићу:

— Веома је добро бранио. Браниће још боље.

Сео сам поред Зеца. Био је расположен за разговор. Забележио сам:

• „Пејовић је успешно заменио Дамјановића. Он је добар младић. Све је жртвовао фудбалу. И из школе се исписао. Наша је обавеза да га упишемо у Тренерску школу.“
• „Партизан ће играти још боље. Верујте, било је тешко на старту у други део првенства. Ја не волим да правдам поразе, али, рецимо против Челика, неколико фудбалера играли су са грипом!“
• „Почиње расплет у врху табеле — низ међусобних сусрета директних конкурената. Динамо има добар тим, али, ако заостане за три бода после Сплита, не верујем да ће имати снаге за успешан наставак трке. Хајдук игра три пута у Београду, а то Сплићанима није свеједно.“
• „Шта желим? Да играмо у Купу шампиона, али са још три нова, квалитетна фудбалера.“

У Београду, порука уз растанак:

— Они који нису играли у Црвенки сутра на тренинг у 9 часова. Остали као им обично…