Присећања која одишу горчином: Преко ноћи Партизан је остао без генерације каква се рађа једном у пет деценија
Ускоро можемо очекивати да ће Црвена звезда успети да оствари оно што је пре пет година пошло за руком Партизану, који је у оној незаборавној финалној утакмици Купа шампиона Европе изгубио од Реала (1:2).
Све љубитеље нашег фудбала истински радује Звездин тријумфални поход према Вембли стадиону. То је пријатна вест: за пет година два југословенска шампиона у финалу највећег европског клупског такмичења!
Историје ради треба рећи да је онај пут сјајне екипе Партизана био много тежи него што га је имала Црвена звезда. Да се разумемо: ово не истичемо да бисмо умањили успех „црвено-белих“, већ да се присетимо како је велике ривале морао Партизан да елиминише да би доспео до финала. То су били француски Нант, Вердер из Бремена, прашка Спарта (у оном незаборавном мечу — 5:0), Манчестер јунајтед и Реал Мадрид.
И у још нечему постоји разлика између тадашњег тима Партизана и данашње екипе Црвене звезде: у квалитету играча и вредности тима као целине. Истина, „црно-бели“ тада нису имали тако чврсто стручно и клупско руководство, нити једног мудрог Миљанића на клупи крај атлетске стазе и у томе је предност нашег спортског супарника.
Ми у финалу нисмо успели, али желимо да то оствари Црвена звезда. Међутим, та актуелност нас у овом тренутку нагони на нека размишљања, а она вуку на ону тужну спознају да смо преко ноћи остали без шест најбољих играча, без оне „златне подлоге“ тима после чега још ни до данас нисмо дошли у равнотежу.
Зашто су отишли најбољи играчи?
За југословенску јавност одлазак Шошкића, Јусуфија, Васовића, Миладиновића, Ковачевића и Галића (нешто раније отишао је Чебинац, а касније Рашовић, Хасанагић, Пирмајер, Љуба Михајловић и Мане Бајић), тако напрасно, био је ударац не само за Партизан, већ и за југословенски фудбал.
Међутим, та мистерија ни до данашњег дана није разјашњена. Било је нечег алогичног, готово сулудог у тој одлуци да се преко ноћи издају исписнице најбољим асовима, вишеструким репрезентативцима, играчима којима, чак ни при условима слободног југословенског тржишта, не би било могућно наћи адекватне замене.
Зашто су отишли најбољи играчи у тренутку када још нису досегли подне својих моћи, када је требало још много да допринесу напретку Партизана и угледу југословенског фудбала?
Добија се утисак да се овлаш прешло преко тог злодела (да, речи добро мерим и то је прави израз!) и наивно се веровало да ће феникс полетети из пепела.
Међутим, сада када Звезда понавља наш пут тријумфа присећања нас нагоне да још једном оживимо ту грозну истину због које Партизан већ пет година крвави из свих жила. Јер, стотине милиона које Звезда инкасира и морални успех који бележи у овом тренутку, још једном казује како је то био самоубилачки потез тадашње управе, односно оних људи који су дали свој акцепт за издавање исписница.
Супериорност играча над људима у управи
Истине ради треба рећи да је те фаталне 1966. године у целокупној фудбалској организацији владао хаос. Било је то беспуће, најпогодније тло за све врсте клупских махинација, период када је Фудбалски савез Југославије био чун без весла.
У таквој атмосфери и у том тренутку Партизан је доживљавао апсурдну ситуацију: у највећем тријумфу своје историје имао је руководство чија је снага почивала на темељима од таме! Без Илије Радаковића, бриљантног председника, без његових блиских сарадника клуб се нашао у рукама другоразредних спортских радника. Такво руководство није имало одређени ауторитет ни код самих играча. Они су били у сваком погледу супериорнији од оних који су их водили, па им је тим лакше било да остваре своје личне амбиције.
Није било личности која би својом разборитошћу сачувала те младиће за Партизан, која би гледала даље од тренутне добити и указала им на велику могућност (материјалну и спортску) синекуре уколико остану у Партизану. Јер, тај и такав тим Партизан могао је још пет година да буде у врху нашег, европског па и светског фудбала.
Али, као да је ђаво дошао по своје! У најлошијем послу који је икад један спортски клуб направио Партизан је остао без својих најбољих појединаца, малтене, без своје праве узданице.
Због тога већ дуго испашта овај велики спортски колектив и његови бројни навијачи, а они који су тада водили клуб и одлучивали о његовој судбини данас понекад дођу на стадион, мада већина радије одлази у лов или са породицом на викенд.
Ово не треба заборавити, јер је наше друштво у целини прокламовало самоуправност, па ни спорт не може бити ван тога, а фудбалски клуб Партизан се налази пред годишњом скупштином и нужно је да при погледу на дане који предстоје буде присутна и та тамна (и блиска) прошлост.