Смиља Мандукић, познати балетски педагог, упознавајући се недавно са Драганом Џајићем, рекла је:
— Чула сам за вас. Ви сте веома популарни. А верујем и да добро играте. Али не верујем да сте бољи и популарнији од Милоша Милутиновића. Сви су били изненађени овом репликом познатог кореографа, познавајући је као особу коју никада није интересовао фудбал. Али она их је брзо ослободила недоумице.
— А, не, нисам ја ни Милутиновића гледала како игра. Али ме за његово име веже један одиста необичан доживљај.
И испричала је тај доживљај. Догодило се у Бечу, пре десетак година. Смиља Мандукић се враћала у Београд после дужег боравка у иностранству и хитала на железничку станицу. Да не би закаснила морала је таксијем до станице. Упитала је првог таксисту колико ће отприлике коштати вожња, пошто су њене девизне залихе већ биле при крају. Уместо одговора, таксиста је мало чудно погледао и упитао: „Одакле сте ви, госпођо?“ Кад је сазнао да је Југословенка, рекао је: „Онда сте сигурно чули за Милоша Милутиновића?“ Она се у први мах збунила, али је ипак брзо одговорила: „Не само да сам чула за њега, већ смо и најближе комшије“. Палећи мотор својих кола таксиста је уз осмех рекао: „За земљакињу и комшиницу Милоша Милутиновића, највећег фудбалског мајстора кога сам видео — вожња је бесплатна!“
Позната уметница која је прокрстарила свет захваљујући својој уметности, годинама је препричавала овај догађај својим колегама као да је желела да увери и себе и њих у невероватну популарност спортских звезда, која, понекад, превазилази популарност ведета уметности.
Ова анегдота је згодан повод размишљању на тему: Имамо ли данас истинских спортских звезда? И, ако их немамо, зашто је то тако. Јер, мислим, није потребно доказивати да су оне неопходне да би спорт коме припадају учиниле — популарнијим. А чини се да данас оскудевамо у истинским спортским звездама. Чак се чини да их је у прошлости било много више. Споменимо, примера ради, само оне најзнаменитије у најпопуларнијој спортској грани — фудбалу: Бобек, Митић, Чајковски, Вукас, Беара, Милутиновић, Шекуларац, Јусуфи, Шошкић… А данас? Данас је књига спала на једно слово: Драган Џајић! Он је данас наша једина истинска фудбалска звезда. А то значи да за њега знају не само фудбалски поклоници, већ и они који никада нису крочили на фудбалски стадион; за њега зна не само Југославија, већ и — свет! А такви су били и они које смо малочас споменули. Такве морају бити све велике спортске звезде: они су рођени и живе у једној земљи, али је свет њихова отаџбина.
Звезде су потребне спорту као и свакој другој људској делатности, нарочито ако она зависи од масовности аудиторија, дакле од популарности, као што је то с фудбалом случај. Није никаква тајна да многе од тих делатности, спортских нарочито, имају да захвале за свој процват управо магнетној привлачности својих звезда. Толико пута смо били сведоци како те звезде, а понекад и звездице, као од шале пуне дворане, хале, стадионе… О њима се свуда прича, њихове слике се масовно купују, на њих се угледају, у њих се куну… Кад таквих личности не би било ваљало би их измислили за добро спорта.
Једној земљи као што је наша у којој је фудбал најпопуларнији спорт одиста је мало једна фудбалска звезда. И зато би ваљало што скорије однеговати још неку. То, можда, и неће бити тешко с обзиром да наша публика брзо и лако ствара идоле. Осим тога већ се полако назиру нека имена чија популарност из дана у дан све више добија звездану скраму: Ђорђевић, Холцер, Мусемић, Пауновић, Аћимовић, Бајевић… Али да би ови играчи постали звезде морају најпре постати и велики фудбалери, истинске националне и интернационалне величине. А, да ли они то могу? Надајмо се да могу бар неки од њих. Што се „Партизана“ тиче он никад, сем последњих година, није био без звезда. И он то не би смео бити, јер иначе не може бити велики, дакле онакав какав је био у свом звезданом дводеценијском сјају.