ТРАГОМ ДОКУМЕНАТА И ЛЕГЕНДИ
Прва генерација Партизанових фудбалера била је претеча модернизације нашег фудбала на застарели „четвороугао“ прва је почела да калеми елементе тада ефикаснијег мађарског фудбала
Пре него што пређемо на следеће наставке, у којима ћемо евоцирати прве Партизанове тријумфе и уједно прве освојене националне трофеје у нашем послератном првенству (шампионат 1946/47. и Куп 1947.) желели бисмо да упознамо млађе читаоце с дубљим разлозима и правом позадином ових успеха. Односно с одлучујућим предностима које је имала прва „црно-бела“ фудбалска генерација пред свим својим конкурентима тога времена (Динамом, Хајдуком и Црвеном звездом).
Основна три фактора тадашње Партизанове снаге били су: организација и режим живота екипе, персонални састав тима и најпрогресивнији концепт игре какав није имао ниједан водећи клуб.
Као војни тим, фудбалска секција при Централном дому ЈНА, „црно-бела“ момчад је имала готово војничко устројство и режим. Већина играча су били војни службеници, тако да су све време проводили заједно. То је давало изузетну кохезиону снагу целом тиму: били су то не само сјајни сарадници и саборци у игри, него и изванредни другови у свакодневном животу. У екипи је постојала истурена команда (технички референт, тренер и капитен тима) и послушни војници (играчи). Дакле из режима рада и живота извирала је спонтано изванредна дисциплина и висок степен колективне свести. Јасно, све су то били елементи који су се могли сусрести само у високо професионалним тимовима, па је отуда и Партизанова игра имала такав ниво. Била је то гранитна платформа, на којој су се могли градити и најамбициознији планови и захвати.
Друга предност „црно-белих“ била је висока концентрација супер-квалитета каква се ретко сусретала и током доцнијих 25 година у нашим југословенским клубовима. У једном од ранијих наставака смо већ рекли да је 12 фудбалера те прве генерације обукло национални дрес. Илустрације ради додајмо: на капији се налазио најбољи вратар Југославије Глазер, у ужој одбрани најбољи бек Брозовић, у средњем реду конкурисала су истовремено за два места четири најбоља југословенска халфа (Чајковски, Симоновски, Палфи и Атанацковић) а у нападу је играо художествени Бобек. Сувишно је и набрајати остале, међу којима су многи такође били репрезентативци!
Па, ипак, најјачи адут тог тек рођеног Партизана био је његов ултрамодерни концепт игре — за копље прогресивнији од оног који се тада конфекцијски гајио и одржавао у осталим водећим екипама. Карактеристичан начин играња за све тадашње чланове „велике четворке“ био је WM систем, односно његова југословенска модификација тзв. „магични четвороугао“. Најупрошћеније речено то је био острвски WM прилагођен нашем темпераменту и менталитету; мање праволинијски, директан и пробојан него што се играо у Енглеској, али китњастији, маштовитији и спектакуларнији (мада мање ефикасан). Оно што је највише доприносило комбинаторици и лепоти таквог начина игре био је „магични четвороугао“ — диригентска и конструкторска улога четворице играча на средини поља (две полутке и два крилна халфа) који су били команданти игре. Нажалост, ма како оку угодна, та игра је била исувише развучена у ширину, много се губило у времену и споро се допирало до противничког гола.
Први су тај фелер увидели Мађари, а први и једини клуб у нашој земљи који је почео да прихвата мађарске рецепте и модернизује игру била је баш ова прва Партизанова генерација. Она се није могла преконоћ ослободити „четвороугла“. И у њеној игри је то било доминантно, али су многи тактички елементи и решења надограђени на потку „четвороугла“ у интерпретацији Бобекове дружине били директнији, вертикалнији и бржи. Главна карактеристика и специфичност те игре била је муњевита „измена места“, којом је најчешће шокиран и матиран противник. Захваљујући њој често се стицао утисак да су „црно-бели“ бројчано чак јачи од противника, а што се тиче освајања терена и пробоја у зону шута ту су били симплонски бржи и од Звезде и од Хајдука и од Динама, чији је статични „четвороугао“, необогаћен овом новином, деловао споро и јалово.
Овај начин играња, популарно али и лаички назван у то доба „WM с варијантама“ (уопште се не схвата шта значи оно с варијантама, сем ако лаици под тим нису подразумевали измену места и ритма у току игре), био је одлучујућа предност Партизана у годинама освајања првих трофеја. По томе је он био савременији тим од свих осталих у земљи. Завршну глазуру и перфекцију том начину играња даће доцније велики фудбалски учитељ пок. Иљеш Шпиц, чијим доласком наш клуб удара темеље првој послератној фудбалској школи — Партизановој или Шпицовој фудбалској школи!