Трагом изјава познатих и меродавних
„Сви су склони да истичу своје невоље и да ситуацију представљају тежом него што јесте. То је, углавном, манир великог броја југословенских тренера. Гојко Зец је отишао у другом правцу и то ми се допада“… — Рајко Митић.
Бивши савезни капитен је вероватно хтео да каже како Гојку Зецу није лако, јер је у релативно кратком року изгубио неколико кључних фудбалера, а да о томе никад није говорио преко новинских стубаца.
Пожалио се, недавно, у ресторану стадиона ЈНА, како није лако одједном без Ћурковића и Катића, како је можда још теже без реконвалесцента и идеолога Партизанове игре Ђорђевића. како је велики губитак трагична смрт Надовезе, али… Његово је гесло да тренер нема времена за јадиковке и да је чак неукусно жалити се на неочекиване кривине, већ мора смело да иде напред и тражи нове путеве и нове начине, како да се тај хендикеп ублажи.
Ћурковић је био стуб и мир одбране, Катић можда никад не би угледао себе на репрезентативном списку да јесења сезона није била његова, Ђорђевић у игри или на трибинама говоре о два лица Партизановог тима, Надовеза се налазио у пуном успону. Са овим квартетом Гојко Зец је изгубио пола тима, али ниједног тренутка није у јавности играо великог трагичара.
Да се друкчије понашао, можда данас Партизан не би могао да рачуна на виталну потребу и квалитет једног Пејовића, Антића, или Марковића. За то време, док је Гојко Зец ћутао и радио, други су жалили и за оним фудбалерима на које објективно нису рачунали.
„Никад нисам волео кад је Црвена звезда јака, а Партизан слаб. И, обратно. Увек сам желео да и Црвена звезда и Партизан буду јаки. То је у интересу југословенског фудбала“… — Миљан Миљанић.
Није у питању само онај вечни дерби великих ривала и пун стадион црвено-белих и црно-белих застава. У питању је онај витални интерес југословенског фудбала, чији квалитет зависи управо од ових клупских моћника.
Тачно пре пет година, кад се налазио на врхунцу и кад је онај тим Јусуфија, Шошкића, Галића и Васовића доспео у финале Купа европских шампиона — незаинтересован и окупиран пречим циљевима, Партизан је изгорео у националном шампионату. Црвена звезда тада није успела.
Сад је Црвена звезда у грозници будућег финалисте и можда европског првака, а Партизан у ситуацији да, после дуже паузе, поново заигра у Купу европских шампиона. Квалитет тима, упорност момака који носе црно-беле дресове и, више од тога, повољнији жреб у односу на једине конкуренте, Хајдука и Динама, богате ову комбинацију објективним мотивима.
Такав један успех Црвене звезде и Партизана не би само потврдио идеју водиљу Миљана Миљанића, већ би југословенски фудбал у европском светлу представио налик на оне комбинације Милан — Интер, Реал — Барселона, Манчестер јунајтед — Лидс, Селтик — Глазгов, Ренџерс и Фејенорд — Ајакс, када су се ови налазили на врхунцу.
Тачно је да Куп победника купова и Куп сајамских градова освајају терен и имају све већи број присталица. Тачно је и у праву је Жак Феан из „Франс фудбала“ кад каже да је завршница у Купу сајамских градова била квалитетнија од осталих, чак и од оне у Купу европских шампиона. Али, Куп шампиона је највиши ранг и највиши циљ.
То остаје…
„Сад више нису сами Мусемић, Букал или Бајевић. Нису једини кандидати за улогу центарфора. Појавио се Облак, али ја много верујем и у Бјековића“… — Вујадин Бошков.
За кратко време није могао да дође до изражаја у реваншу против Холанђана. Не може се рећи ни да је одиграо све пролећне мечеве за Партизан, како је то Гојко Зец очекивао. Међутим, Ненад Бјековић је у замаху, он је перманентна опасност за противнике, он везује двојицу одбрамбених фудбалера за себе, преко њега и за њега се углавном игра.
У сенци меча Црвена звезда — Панатенаикос нашао се његов лични подвиг. Постигао је сва четири гола у пријатељском мечу против Војводине, а управо куриозан је податак да је за 18 минута постигао четири гола. То је, можда, јединствен случај и у југословенском прволигашком фудбалу? Бјековић је сазрео играчки, преостаје му једино да се отресе манира примадоне.
Не ретко Ненад Бјековић зна да створи конфликтну ситуацију, да баци варницу где место и кад време није. Разумемо га: најбоље и најопасније најчешће у трку, тактике многих срачунате су на суров, физички обрачун са оним глумцима који играју најистуреније улоге. Али, не можемо и да га правдамо: постоје тренуци кад један Ненад Бјековић или Драган Џајић, Вахидин Мусемић или Душан Бајевић морају да схвате цену свог квалитета. У интересу клуба чији дрес носе.