Зато аутентични организатор игре не припрема акције својим нападачима, већ чека да га други (без маште) проигравају?
Постоје фудбалери у чији се таленат не сумња. То су они играчи који су своју класу доказали кроз бројне утакмице и у оцени њихове вредности нема разилажења. Њих признају и поштују чак и навијачи из супротних табора.
Једна од тих малобројних фигура у нашем фудбалу свакако је и Бора Ђорђевић.
Његова играчка убедљивост на терену јасно потврђује изузетност те обдарености. Ђорђевић игра фудбал с лакоћом, умећем, техником и тако је вешт импровизатор да је врло тешко и у југословенским оквирима наћи још једну такву личност.
Ђорђевић у себи сједињује све најлепше одлике нашег фудбала: бриљантну технику, мајсторска проигравања, инвентивна решења, смисао за игру и импровизацију. У Бориној игри има нечег што узноси навијачке масе, одушевљава гледаоце и фудбалску игру диже на ниво уметности.
Дакако, ни Бора Ђорђевић није савршен. Има својих недостатака, али је то више помањкање одговорности у игри, дело његове размажености и боемског менталитета. Има на моменте и нечег анархичног у тој његовој произвољности, али се све то да усмерити, јер је Бора још врло млад.
Међутим, овог пролећа Ђорђевић, после повреде, наступа у нападачком реду и то као истурени центарфор (десни). То је мало изненађење за све познаваоце фудбала, јер је својим досадашњим наступима, па и самим играчким профилом, Ђорђевић аутентични играч средњег реда. Можда је чак пожељније да игра повучену полутку, а не офанзивног халфа, јер је због помањкања упорности мање опасан по безбедност сопственог гола.
Али, тешко се можемо помирити с тим да Ђорђевића видимо као истуреног нападача. Наравно, играч његове класе може и на том месту много да допринесе, али је оправдано питати се где даје више, јер је у питању члан екипе који одлучујуће утичу на игру тима.
Својом конституцијом, психофизичким особинама, инстинктом, па и већ стеченим навикама Бора је био и остаје само играч средњег реда: Ту је он у правом елементу, на том месту може да се размахне, да осмисли игру, да је учини лепом и — продуктивном.
Сасвим је извесно да је игра Партизана осетно осиромашена када њене конце не држи Ђорђевић, јер он једини својим непредвидљивим и неочекиваним решењима ствара проблеме противничкој одбрани, а саиграче доводи у лако решиве ситуације. Као „шпиц“-играч Ђорђевић дејствује са смањеним потенцијалом: није пробојан, нема потребну масу, игра главом не задовољава, а што је још горе — изложен је сталним бруталним насртајима противничких играча, јер на том месту има директног чувара коме је једини циљ да му не дозволи контакт са лоптом.
Рокада Вукотић — Ђорђевић видно би набоље изменила физиономију игре „црно-белих“. Јер: Вукотић је у зони шута много опаснији од Ђорђевића. Има инстинкт за гол, одлично игра главом (правовремено скаче, прати акције и иде на прву стативу), вешто дрибла на мало простору и неустрашив је у дуел игри.
Истина, у средњем реду Вукотић више трчи од Ђорђевића, упорнији је, не предаје се и боље обавља дефанзивне задатке. Међутим, у конструкцији игре он нема идеје и маштовитост једног Ђорђевића и то се јасно запажа у игри Партизана.
Гојко Зец вероватно има своје разлоге зашто упорно држи ову двојицу у измењеним улогама. Нашом добронамерношћу желимо само да отворимо један други угао гледања на тај иначе врло деликатан проблем састава и игре данашњег тима „црно-белих“.