Није први пут — пишемо ове редове да то не би ишло у недоглед: ко зна по каквом критеријуму, тек, бек Партизана Милош Радаковић ни овога пута није био на списку селектора фудбалске репрезентације Југославије!
Ако је по игри — требало је за њега наћи место у репрезентацији. Ако је по тренутној форми — утолико пре за њега је било места у репрезентацији. Ако је по стицају околности — и онда је Радаковић требало да буде у репрезентацији, јер Степановић у Лајпцигу није могао да игра, а правог бека осим Рајковића, који у свом Радничком из Ниша бека не игра, у Лајпцигу није било.
Треба поштовати свачији укус па и укус селектора Вујадина Бошкова, али репрезентација није ничије власништво, па укус не сме и не може да буде једини критеријум приликом одређивања кандидата за репрезентацију.
Милош Радаковић је фудбалер у пуној играчкој зрелости, фудбалер који је баш у овом тренутку идеално спојио такмичарско искуство, неоспоран таленат и добру форму.
Радаковић је бек модерног типа, брз, оштар, изванредан техничар са квалитетима којима не могу да се похвале многи нападачи који носе државни дрес. Схватање фудбалске игра је код Радаковића до те мере савршено да задатке бека може да обавља на класичан начин. У строгој дефанзиви, да би се већ следећег тренутка инфилтрирао у напад и не ретко постао стрелац.
Изузетан је квалитет Милоша Радаковића, спортисте и човека. Својом коректношћу и фер односом према противнику уписао се у онај уски круг незаборавних бекова чији су „курс“ у схватању фудбалске игре означили Бранко Станковић и Бруно Белин.
У Партизану су забринути, питају се да ли ће Радаковић морати да доживи судбину голмана Ћурковића, који је годинама морао да буде објективно најбољи Југословен у дресу број 1 а да би најзад селектори попустили и позвали га у репрезентацију, тек када је и штампа извршила снажан притисак.
Да ли ће доживети судбину центархалфа Благоја Пауновића, који је морао дуго да буде у сенци, жртва разноразних калкулација тадашњег селектора.
Није чудо што Радаковић својим играма за Партизан у овогодишњем шампионату заслужује високе оцене. Чудо је што му те оцене не омогућују и репрезентативни дрес.
Није чудо што бројни стручњаци својим изјавама у јавности истичу да је Радаковићу место у репрезентацији. Чудо је да селектор репрезентације за то и не хаје.
Није чудо што је група фудбалера Партизана, репрезентативаца, одлучила да предложи селектору да позове Радаковића у репрезентацију. Биће чудо ако селектор и овога пута одмахне руком и објави списак репрезентативаца без имена Милоша Радаковића.
Није Милош Радаковић фудбалер без мане. Догоди се да погреши, да искомпликује неку од својих акција, било дефанзивну, било офанзивну али, карактеристично је да то учини из превелике самоуверености, када у напону снаге, када игра кулминира, поверује да може све, да му нико не може ништа.
Милош Радаковић заслужио је да обуче дрес Југословенске репрезентације својом комплетном спортском личношћу — и сигурно је да ће сви они који га познају учинити све у својој моћи да овај изврсни фудбалер не остане без велике награде и признања, јер Радаковић место у репрезентацији баш тако и схвата.
Ако га питате, рећи ће вам да је најбоље утакмице одиграо баш против најбољег југословенског фудбалера Драгана Џајића.
Ако питате Џајића, рећи ће вам да му је најдражи, али и најнеугоднији противник баш Милош Радаковић.
Најдражи, јер Радаковић игра коректно, никада неће у дуел унети ванфудбалске елементе. Њему је противник прво друг, па тек онда све друго.
Најнеугоднији, јер Радаковића је тешко надмудрити, на лукавство одговара лукавством, на дриблинг дриблингом, на брзину брзином. За сваку врсту напада има спреман ефикасан одговор.
— Жао ми је што ме Бошков није позвао у репрезентацију. Требало је да играм против Румуна у Новом Саду. Тада бих заслужио место и у екипи за Лајпциг. Ја тражим шансу и ништа више. А шансу сам заслужио јер играм добро, јер многи од оних који играју у репрезентацији не играју боље од мене — каже љубимац навијача Партизана.