Жалостило би ме:
- пре свега чињеница губитка драгоценог бода који је — с обзиром да се играло на нашем стадиону — морао бити унапред укњижен и освојен. Јер, хтео то неко или не, тим који јуриша на титулу шампиона у финишу борбе мора на свом терену да осваја стално 100 одсто могућних бодова. Ко гарантује да нам у коначном салду неће можда недостајати баш овај непотребно изгубљен поен у игри с „плавима“?
- Што наши стрелци у одлучујућим тренуцима нису присебнији, јер по шансама које су им се указивале били ближи победи. Са мало виспрености (ово нарочито важи за Вукотића) могли су да затресу мрежу и сад би смо имали бод предности који је у овој фази трке велики као кућа!
- Коначно, жалостило би ме али и револтирало суђење арбитра Рауша који нас је (не први пут) грубо оштетио. Превид једанаестерца и друге грешке утицале су битно на крајњи исход меча. У револту не бих мимоишао ни „црно-белу“ управу која је недовољно категорична кад су у питању овакве појаве. Док се она обраћа фудбалској јавности у рукавицама, дотле наши ривали у борби за титулу пуцају из свих топова на арбитре који им кроје правду. Чини ми се да је крајње време да се и Партизанови функционери озбиљно и енергичније позабаве овим питањем!
Радовало би ме:
- Боље речено (злу радовали) би ме резултати из Љубљане и Сплита. Наши директни конкуренти у борби за трофеј потрудили су се да „надокнаде“ наш пропуст у игри с „плавима“. Хајдук је изгубио драгоценији бод — такође код куће — у игри са сигурном планираном жртвом Слободом (несумњиво већи промашај него наш), док је Динамо неочекивано изгубио оба бода у игри с Олимпијом. Као што видимо ни противник није имун на тренутке депресије. Њих треба само умети и хтети искорити!