Чета наших навијача се после сеобе у Другу лигу проредила, али подршка оних највернијих и те како добро долази. Једва 1.000 Партизанових присталица били су знатно бучнији него када се на трибинама других стадиона налази пет пута више људи. Знатно су нам помогли да савладамо јаку екипу Спартака са 6:4 и после четврте рунде екипног шампионата, у боксу заузмемо чак четврту позицију на првенственој ранг-листи.

Витомир Станојевић није дозволио Блажићу да прекине серију неуспеха. Тамнопути момак са Црвеног крста још једном нас је приморао да зажалимо што не навраћа чешће у дворану за тренинг, јер би с више упорности сигурно могао да буде далеко најбољи муваш у земљи.

Љубомир Смиљанић је успешно пребродио прошлогодишњу психичку кризу.

Громови из песница „старца Вујадина“ су још увек довољно убојити да приреде неугодне тренутке свакоме. Омладински шампион Рачман био је само у првој рунди донекле равноправан противник Вранићу.

Душан Нешић је увек ту да изненади када се то од њега најмање очекује. Није га уплашило што Такач има већу репутацију, ни батине које је од овог Суботичанина добио док је чинио прве кораке по рингу.

Светомир Белић ни овога пута није имао равноправног противника. Биле су довољне само две-три јаче ћушке па да Ејуп скрушено оде на испомоћ секунданту.

Док смо се налазили у карантину на Авали кроз смех смо се договорили да Слободана Радојевића пошаљемо код доктора Де Бејкија да му пресади срце из пете на право место. Наш помало плашљиви „Фрејзер“ који по обичају далеко више пружа када његова борба не одлучује о коначном екипном победнику, као да је желео све да нас демантује. Једногласном одлуком судија савладао је двадесет килограма тежег Филиповића и обезбедио клубу нове бодове, не примивши при том ни један једини ударац. Још само да је неки пут смео да пружи и десну руку сигурно је да меч не би трајао три рунде.

Велики хендикеп за нашу екипу био је што се Зоран Тодоровић разболео. Због двогодишњег одсуствовања са ринга, потпуно неприпремљени Драган Лакчевић није могао ништа да учини против изванредног Герега.

Слободан Лазић доживео је најцрње тренутке у каријери. Имао је већ добијен меч, у трећој рунди био је за тренутак неопрезан, па је Торонтали успео да га баци на под. Но, ова кобна случајност ни најмање не мења мишљење о Лазићу, пошто је до пада био изванредан, па верујемо да ће у следећим борбама доказати да на њега још веома озбиљно може да се рачуна.

Напори председника Милорада Милошевића и осталих чланова Управе, бар досадашњи резултати показују, нису узалудни. Зимске припреме у Чехословачкој, одлични услови за психолошки „допинг“ у хотелу „Београд“ на Авали, где одлазимо у карантин уочи сваког важнијег меча, велики труд тренера Шовљанског и Паљића и безброј бесаних ноћи стручног штаба проведених у трагању за најефикаснијим саставом допринели су да од такмичара с којима располажемо извучемо и више од максимума.