Овог пута мало одступамо од хронолошког реда и уместо да пишемо о нашем успешном старту у првом фудбалском шампионату, „скачемо“ на један каснији догађај — на прво и једино гостовање Стјепана Бобека у дресу вечитог ривала Црвене звезде. Повод за то нам је био напис у прошлом броју када смо вам испричали о једином гостовању Рајка Митића у нашем дресу на првој великој турнеји Партизана по Пољској и СССР.
Елем, догодило се то маја месеца 1947. године. Наши ривали су позвали у госте изванредну будимпештанску екипу Ујпешти Дожу, која је представљала најславнији тим предратне Мађарске а у својим редовима је имала и те 1947. гро мађарских репрезентативаца. Свесни да је то, изузев совјетског шампиона ЦДКА, најелитнији тим који је до тог тренутка гостовао у ослобођеној земљи, функционери Црвене звезде су знали да је залогај исувише крупан. Да не би поломили зубе одлучили се да се појачају. Истина само једним играчем, али таквим који вреди за тројицу. Избор је пао на нашу главну ведету Стјепана Бобека и ми смо се „црвено-белим“ поштено реванширали — као и они нама: позајмили смо им свог најбољег играча!
Окршај Ујпешт — Црвена звезда донео је фудбал највишег домета. „Звездаши“ су заиста играли изванредно инспирисано а у томе им је свесрдно помогао наш незаборавни ас. Тандем Митић — Бобек био је тада несумњиво један од најбољих у Европи. Зар је онда чудно што су иначе изванредни Мађари после равноправне, дивовске борбе ипак на крају подлегли и то уверљивим резултатом — 2:0! Био је то меч који је могао у том тренутку да задовољи најпрефињенији фудбалски укус. Утакмица је била крцата бравурозним потезима, у чему је предњачио плавокоси Звездин гост. Ипак, најлепши тренутак меча представљао је други погодак који Београђани никада неће заборавити — ушао је у ред најспектакуларнијих голова који су у нашем поратном фудбалу виђени. Његов стрелац је био прави тобџија тог времена Митић, а његов режисер ненадмашни „пакер“ Стјепан Бобек. Завршна фаза тог гола овековечена је једним од најуспелијих снимака наше спортске фотографије и сусреће се и данас урамљен по редакцијама листова и клупским просторијама.
Ево како је хроничар тог времена описао читаву акцију која је претходила голу и сам погодак:
— У једном тренутку, негде на средини поља, лопте се докопао халф домаћих Предраг Џајић, повео је корак-два, а онда је приметио поред леве аут-линије откривеног Бобека. Не часећи дотурио му је лопту. Велики мајстор је прихватио у трку и ретко виђеним дриблингом ослободио се двојице противника, трећем је протурио лопту кроз ноге, заобишао га и упутио се ка казненом простору. Четврти Мађар насрнуо је врло оштро и почео је да тера Бобека ка аут-линији. Бобек је трчећи упоредо с врло брзим и жустрим противником и сам кренуо ка ауту и када то нико није очекивао, њему својственим ударцем петом, послао је снажно лопту тако да је она скакућући кренула ка средини, у празан простор, у који је потпуно усамљен утрчао Митић. Рајко је као пантера продужио корак, очито одмеравајући најпогоднији тренутак за снажан ударац. Већ је изгледало да ће лопта, која је доскочила, промаћи кад је поклопио класичним дроп-киком. Као из катапулта избачена прозвиждала је брзином пројектила. На путањи је нико није видео. Тек када је поред опруженог репрезентативног голмана Хенија улетела полувисоко у сам угао стадионом се проломио громогласан аплауз. За то време, доле на терену, два велика мајстора стезали су један другом руку, честитајући узајамно на овом изванредном потезу!
После утакмице гледаоци су још дуго коментарисали: „Кад Митић или Бобек постигну солистички гол то се ретко виђа, а кад га изрежирају заједничким снагама онда је то заиста јединствено, непоновљиво — невиђено!“