Има наш боксерски клуб још увек пуно знаних и незнаних присталица. И те како верних. Читав београдски Прокоп сјати се око ринга када боксују Белић, Шекуларац, Станојевић, Вранић, Нешић… Али, нико од тих заљубљеника у црно-белу боју, спремних да жртвују ручак и још много што шта да би бодрили своје љубимце, тужних и раздраганих, зависно од резултата, не може да каже да нам је његово срце толико наклоњено као Мирослав Богдановић.

Двадесетседмогодишњи ауто-механичар из Ниша већ пуних десет година не пропушта готово ни један меч Партизана. Стално путује из Ниша за Београд, пакује пртљаг и када се треба запутити много даље. Пуно непроспаваних ноћи, монотоног дрмусања по аутобусима и возовима, лишавања више од половине годишњег одмора, ништа, ама баш ништа не може да га спречи да буде уз нас.

— Заволео сам боксерски клуб Партизан од малена. Почео сам да гледам мечеве када су још боксовали Милосављевић, Богунић, Јелесић, Митровић, Пауновић, Раданов и од тада свака недеља ми је пуста ако не бодрим моје љубимце — каже Мирослав. — Не, не бих желео да издвајам никога из ове садашње екипе. Сви су ми подједнако драги, наравно највише они што слушају тренера Шовљанског и Паљића, вредно тренирају и доносе бодове…

Остао је веран и када смо се на две године преселили међу друголигаше.

Приликом гостовања у Нишу женио му се најбољи друг, и запретио му да више неће ни реч проговорити с њиме ако не дође на свадбу, па ипак је читаво време остао с нашом екипом. Ишао је пешке неколико километара да увече у дежурној апотеци набави лекове за болесног Нешића, стајао у реду за аутобуске карте и ништа му није тешко.

— Читаве три године сам чекао да поново дођете у Ниш. Доста су ме пријатељи задиркивали: „Пих, за кога ти навијаш. Вечито ћеш да путујеш и да гледаш друголигаше!“ Дао бих живот само да сте овде освојили бод макар. А, могли сте да Станојевић није оштећен и да Вранићу мије пукла аркада. Доћи ће поново наше време. Верујем у ову екипу. Најважније је да ове године сачува прволигашки статус. Сигуран сам — успеће Партизан. А, онда ће стасати поново „казнена експедиција“, нико нам ништа неће моћи, славићемо победе, ни судије неће бити у стању да спрече тај повратак у сам врх југословенског бокса…

И ми бисмо, наравно, више од свега волели да жеља Мирослава Богдановића и хиљаде других верника постане стварност. Верујемо у то и у тишини се припремамо да се опет докопамо шампионског трона. Треба имати само стрпљења и сачекати годину-две.