Анализа једног (не)успеха: Партизан у овом тренутку нема шампионски тим, али може да искористи своје шансе јер ни остале екипе нису убедљивије

Стари Грци су се бојали судбине, али не истине и критике и сматрали су да их непознавање тог страха одводи од инволуције.

Међутим, ово су друга времена. Данас више нико ни иронију не прима са миром, па понекад изгледа и сурово рећи истину, чак и када је она без малициозности о охолости. Али, како је писац ових радова парченце Партизана, а с обзиром и на функцију коју врши у листу, дозвољено му је да одговори на оно једноставно и болно питање: Зашто Партизан није успео у овом првенству?

Ако покушамо да сакупимо све мисли и да ретроспективно изнесемо све оно што се збило од првог кола морамо констатовати да су се чудно уклештиле две пресудне невоље; одлазак Ћурковића и Катића у војску и пречести реконвалесцентски наступи Боре Ђорђевића, Пауновића, Радаковића, Бјековића и осталих. По мени то су биле одлучујуће невоље. Међутим, то и није све. Реално: Партизан у овом тренутку нема шампионски тим! То је истина с којом се морамо помирити. Наравно, било је сасвим могућно искористити слабост осталих конкурената и освојити још једну титулу. Али, шта бисмо онда даље; у Купу шампиона Европе? Не, то није утеха за неодољиву горчину која ових дана обузима наше навијаче, већ истина с којом се морамо помирити.

Без правог фудбалског израза

Данашња екипа Партизана није скуп фудбалских вештака интернационалне класе. То је тим који има своју специфичну тежину, али и велики недостатак: нема супер-звезду и правог предводника игре. Никада у прошлости „црно-бели“ нису имали мање маштовитих играча и њихова игра није била тако једносмерна, гола и неосмишљена.

Па, ипак, у тренуцима доброг расположења ти младићи су могли да узбуде гледалиште, мада је то увек била више последица њихове дисциплине игре, великог рада и снаге воље којом су се борили за част клуба.

Међутим, за једно тако дуго такмичење као што је првенство то није довољно. Потребно је и много више, пре свега знања и вештина.

И још нешто је маркантно изражено у игри ове генерације Партизана: недостатак правог фудбалског израза! Момци су уносили у игру хтење и решеност, али нису имали своју карактеристику игре, свој стил, оно по чему је Партизан увек био познат. Било је и ватрености и хтења, али се сиромаштво некако осећало. Партизан, овај данашњи, помало подсећа на говорника који сиромашни речник допуњује махањем рукама. Истина, даровитост им се не може оспорити, али има истине да сви они имају одређене празнине у свом развоју, да нису правилно усмеравани још као јуниори и да тешко отклањају стечене навике (Бјековић, Ђорђевић, Живаљевић, Бора Ђорђевић, Антић).

Иста игра код куће и у гостима

Оно што збуњује у игри ове селекције је, свакако, одсуство сваке комбинаторике и једнообразна игра било да екипа игра у гостима или код куће.

Резултати су опомињали и показивали да се не може и не сме исто играти на свом терену и на страни, јер се и противници другачије организују, па је сасвим логична да је требало тако спремати играче да могу нападати и на препад и комбинаторно. Међутим, остаје као необорива истина да овај тим нема права решења у нападу, да је све више препуштено стихији него планској игри. Та једностраност у обуци, та усредсређеност на повећану безбедност сопственог гола и препад може да донесе бодове у гостима (то смо и доказали!), али се зато цех плаћа на сопственом терену. Уосталом, неколико последњих година већа неизвесност влада за наступе Партизана на стадиону ЈНА него приликом гостовања.

А то је, дозволићете, показатељ над којим се Гојко Зец мора замислити.

Ми младом стручњаку одајемо признање за ред и дисциплину коју је завео, за добру физичку спремност његових младића, за стално држање Партизана на врху табеле током овог шампионата, али истовремено морамо констатовати да није извршио никакве радикалније промене не само у саставу екипе, већ ни у игри, па ни у схватању. Све је остало онако како је било у време Бобека и Симоновског.

Зец се задовољио добрим ритмом и као да није више тражио од ових младића. А то није довољно за титулу првака. Додуше, фонд играча и њихов потенцијал нису обећавали ни овај домет у тренутку када их је он преузео и сада, када осветљавамо његов десетомесечни рад морамо рећи да је имао и озбиљних пропуста.

Да се разумемо: не сматрамо га кривим што Партизан није први, већ смо му захвални што смо до краја играли као најозбиљнији аспирант за титулу шампиона, али се мора констатовати да се у овој првој сезони више исказао као „бод-тренер“, а не као стваралац игре и композитор тима са префињеним слухом.

Срећом за њега и нас пред њим су многи дани у Партизану па самим тим и могућност да пропуштено надокнади у, верујмо, нешто срећнијим околностима.

Нада је упорна, а пријатељи Партизана никада нису без ње.