Тужна (и ружна) хроника Партизановог кошаркашког клуба: Партизан први пут у својој богатој историји испао из прве лиге, а они који га воде још увек обећавају „перспективне резултате“ — Да ли је оставка председника Чермака прави лек, или је нужна хируршка интервенција? — Кобна грешка: проблеми уместо да се одмах решавају, стављани „ад акта“ — Исправна (да ли и правовремена?) интервенција друштва: комисији је стављено у задатак да испита ситуацију у кошаркашком клубу и предложи решење
И то је доживела, југословенска кошарка: Партизан је напустио елитно друштво, није више међу одабраним клубовима савезног разреда, почео је муку да мучи и у Другој савезној лиги!
У финишу шампионата, када се за Партизан одлучивало „бити или не бити“, сви су, осим његових директних противника, били на страни табора „црно-белих“. Чини нам се највише из сентименталних разлога, јер сама чињеница да је напуштен квалитетан ранг није трагична, колико је тужно сазнање да је прекинута велика и лепа традиција, да је нестао из југословенске клупске елите један Партизан, један клуб који је од свог оснивања егзистирао у самом врху.
Иако свиреп, епилог овакав какав је, на жалост, није и неочекиван. Из више разлога.
Без претензија да хронолошки бележимо, поменућемо све оне огромне таласе који су запљускивали Партизанов кошаркашки брод да би га најзад и претурили.
Смена генерација свуда је болна ако није постепена, ако се не планира. У Партизану се није планирала, у Партизану, чини нам се, није се ништа планирало даље од сутрашњице — и зато је преко ноћи младим кошаркашима, са малим изузецима недовољно искусним, стављен на леђа терет који они успешно нису могли да изнесу до краја.
Пред почетак првенства све је било лепо замишљено, за председника је изабран искусни кошаркашки радник и сигурно много бољи привредник др Недељко Чермак, а уз велике материјалне издатке у Партизан је доведен и председников син, репрезентативац Драгутин Чермак.
Отац, данас већ бивши председник, доведен је у Партизан уз пропратне наде да ће својим добрим везама и искуством у контактима спорт — привреда, обезбедити потребна финансијска средства за егзистенцију клуба.
Син је дошао помпезно најављен, са великом репутацијом. Од њега се очекивало да створи чуда…
За тренера првог тима ангажован је савезни тренер Ранко Жеравица, уз велики хонорар, тако да је то произвело непријатан одјек у штампи. Са свих страна, када је Жеравица био у питању, Партизану није прорицан успех, не зато што Жеравица много не може, већ зато што је са Жеравицом прихваћен и његов компромис са КСЈ: да тренира, али да на утакмицама не води тим!
За тренера млађих кошаркаша, међу којима је и приличан број талентованих дечака, именован је Милош Бојовић, стари Партизановац, бивши репрезентативац.
Човек који ће за време утакмица седети на клупи пронађен је у личности бившег кошаркаша Партизана, такође интернационалца, Радована Радовића. Он има велике амбиције у тренерском позиву, али, како он може да се размахне када му оквире увек поставља „ментор“ са трибина — Ранко Жеравица.
Створен је велики стручни штаб у који су ушли све сами бивши кошаркаши и проверени пријатељи Партизана.
Сви су у Партизановој спортској породици трљали руке, били су спремни да наведу кошаркашки клуб као пример добре организације и доброг рада — а онда се све то распрсло као мехур од сапунице.
Отац Чермак, према тврђењу многих чланова управе, није ни издалека испунио оно што се од њега очекивало и оно што је он обећавао.
Син Чермак није својим играма за Партизан ни подсећао на репрезентативца, на члана оне феноменалне екипе која је у Љубљани освојила светско првенство. На различите начине тумачили су његову слабу игру: формом, неуиграношћу, спором адаптацијом на нову средину…
Ранко Жеравица, пребацивали су му јавно, колико год да је добро радио као селектор квалитета у Партизану, својом стручношћу се није много осетио у екипи која је постепено, али сигурно, тонула на првенственој табели. Случај Жеравице има и друге аспекте, али је чињеница да појединци у Партизану (Бојовић, на пример) пребацују Жеравици између осталог и недовољан труд и површност и неприпадање Партизану душом и срцем. Бојовић је чак, за „Спорт“, изјавио да „Партизан није полигон за лаку зараду“.
И Радован Радовић, вредан и амбициозан, чинио је грешке које су посредно или непосредно утицале на Партизанову игру и на Партизанове резултате, Грешио је, јер никако није могао да осети место на коме се налази, не својом кривицом већ кривицом оних који су такво место са таквим компетенцијама измислили.
И тако је Партизан постао захвална тема за приче и претеривања по кошаркашкој чаршији. Говорило се о „пучу“ у Партизану, о персоналним променама. Да би спасли бруку, кадровске промене су у клубу одложене за крај првенства са мотивацијом да би промене у току шампионата лоше утицале на игру екипе у борби за опстанак у лиги.
Чини нам се да је и то била погрешна рачуница, јер је много здравије подврћи се хируршкој интервенцији па макар и са минималним изгледима на живот, него сигурно умрети, тихо, трпећи.
Неспоразуми, уместо да се реше, вештачки су заташкани. Зло је тињало у редовима и управе и играча…
Данас је Партизан друголигаш и то не може да буде свеједно никоме у југословенском спорту, поготову не у Партизановој спортској породици.
Сведоци смо оставке председника и избора, његовог наследника — и чланови управе поново су оптимисти, поново задовољно трљају руке, поново се крију иза, наводно, боље сутрашњице — а Партизан је изгубио први друголигашки дерби, против Вождовца!
Прочитали смо да је Чермак ту утакмицу играо по доласку са плаже, преплануо од сунца. Жеравица је и душом и телом тамо где припада, са репрезентацијом, осим, наравно, у својим финансијским рачуницама.
Последња вест да је Спортско друштво образовало Комисију која треба да испита ситуацију у кошаркашком клубу је први добар, тврдим и прави потез, који је у кошаркашком клубу учињен да би се зауставила кола која срљају низбрдицом.
Кошарка је афирмисала себе, има своју бројну публику и Партизану не може да буде свеједно какав му је кошаркашки клуб, поготову када се одлучио да га третира међу тако званим приоритетним.