Бити достојанствен у неправди није увек знак снаге
Сасвим неочекивано Крагујевчани су однели бод са стадиона ЈНА. Свака част њиховој борбености и залагању, па и сналажљивости центарфора Пауновића. У овом тренутку они нас не занимају. Нас брине сопствена немоћ и — фудбалске судије!
У плодној историји Партизана тешко је присетити се оних утакмица када су наши навијачи осетили благонаклоност делилаца правде. Напротив: у сећању су сачуване многе ружне успомене, она подла и гнусна настојања „људи у црном“ да онемогуће један напор, да спрече вештину и надмоћ и да теразије правде окрену на ривалску страну.
Међутим, у прошлости Партизан је имао тако величанствене играче и тако супериорне селекције да му ни судије нису могле ништа.
Једном је у Загребу судија Стјепан Вараждинац водио утакмицу Динамо — Партизан (то је било у време када су судије делегиране, значи пре жребања а, ето, догодило се да арбитар из Загреба води утакмицу која је одлучивала питање првака!?). Он је толико био пристрастан да је честитим навијачима Динама срам у образ терао. Није свирао очите прекршаје у шеснаестерцу Динама и око њега, док је на другој страни био крајње благонаклон. Речју, то је све било толико навијачки срамотно да је то било ван свих оквира части и спорта.
Али, тада је Партизан имао екипу са „златном подлогом“, то је била она генерација која је Партизану донела последњу титулу првака, па је било могућно победити и — судију. Јер, после утакмице у нашу свлачионицу је дошао тадашњи председник Динама Иван Шибл да нам честита победу (2:1) и извини се због навијачког понашања судије Вараждинца („Чак нам ни наш Штеф није могел помоћи својим навијањем. Били сте бољи. Ви сте најбоља момчад и ја вам желим да будете прваци“ то су биле Шиблове речи).
Данашњи тим Партизана нема тај потенцијал да би могао да се бори и против судија. Не, та превага је често довољна да се бодови изгубе (Рауш на утакмици са Челиком поништава два гола домаћем тиму, а први гол Зеничана постигнут је после драстичног играња ђоном над Дамјановићем!).
У среду, на утакмици Партизан — Раднички (К) — 1:1 судија Допуђа начинио је две фаталне грешке и тако одлучио исход утакмице. Прву, досудио је пенал уместо гола (који је увек „старији“ од једанаестерца!) и поред тога што му је помоћни судија показао руком на центар, што значи да је пресудио гол. Другу, што је признао изједначујући погодак Крагујевчана после дуела два Пауновића при чему се гост послужио руком на очиглед целе западне трибине. Може ли судија још нешто да учини на штету једног, а у корист другог тима? Тешко је поверовати у такву могућност.
Сигурно је да је најгори од свих путева за правдање и тражење утехе од оног који води према судији. То Партизан никад није ни чинио. Међутим, упутно је упитати се да ли увек треба бити тако велик, достојанствен и неправду примати са иронијом супериорног? Некада је Партизан такав луксуз себи могао дозволити, али данас — не.
У име спортске етике, у име хиљада и хиљада навијача „црно-белих“ потребно је реаговати против таквог суђења и таквих судија. Јер: равнодушност према ономе што директно погађа част клуба, његове интересе и спортски успех није увек знак снаге, већ понекад и слабости. У данашњим околностима за нас управо значи ово друго.