Представљамо вам будуће асове: Нечујно је постао члан Партизана, а верује да ће рукама дохватити звезде
Сви људи који се баве стварима ума познају се на први поглед, поседују нешто заједничко. Тако је и са спортистима: имају мек ход, лако држање и једну посебну врсту самосвести која вуче корене из снаге мишића и славе, јер њих људи на улици посматрају као побожне слике.
Међутим, догоди се понекад да вас скромност и дискретно понашање једног фудбалера готово збуни, јер смо највише навикли на њихово смело понашање, весели изглед, па и разметљивост.
Мој сусрет са Димитријем Митровићем, најдаровитијим фудбалером Црне Горе и одскора чланом Партизана био је посве необичан.
Замолио сам администрацију фудбалског клуба да јаве Митровићу да га после тренинга очекујем у просторијама „Партизановог весника“. Тог младића нисам познавао. Видео сам га у дресу Партизана само на једној утакмици, оној злосрећној са Челиком. Тада је играо под тешким психолошким оптерећењем, али нас је све на пречац уверио у своју даровитост. Наравно, то није довољно да би постао стандардан првотимац Партизана, али пред њим су време и рад, па се може догодити оно што тренер Зец очекује: да се један фини материјал обликује у фудбалског мајстора.
Роб екстрема
У редакцијску собу тихо улази младић у црном џемперу и црним звонастим панталонама. Средњег раста, бујне тамно плаве косе са дугим широким зулуфима. Типичан младић наших дана, један од оних које свакодневно срећемо испред факултета или на улицама. Пришао је мом столу. Устао сам да одговорим на пружену руку, али је дошљаку било јасно да га не познајем. „Рекли су ми да вам се јавим после тренинга“ — процедио је. „Ах, разумем, ти си Митровић“ живо узвратих понудивши га столицом. Сео је на сам крај столице, па нисам знао да ли се жури или му је непријатно. Међутим, једно је сигурно: није му таштина била погођена што га нисам познао!
Било је очито да је ненавикнут на разговоре са новинарима. Али, што смо више ћаскали Митровић је био све слободнији и разговор смо завршили, малтене, као стари знанци. У ствари, то је била интимна спортска исповест једног фудбалера кога раздире немир због недосегнуте афирмације, због тих сталних конфликта које је имао у једној средини за коју је осећао да му је тесна као одело из кога смо израсли; због свог врелог темперамента, због двогодишњег неприродног прекида фудбала у каријери која је тек била почела а пуно обећавала, због много чега што је имао пред собом на том путу да се фудбалски изкаже као прави ас.
Димитрије Митровић пати што га сматрају фанатичаром ексцеса, што мисле да не може да обузда своју врелу крв, да је роб екстрема, јер је, ето једном у самозабораву напао судију па је осам месеци гледао своју Будућност са трибина.
Али, све је то сад прошлост. Његови снови постали су јава: дошао је у велики клуб, спреман је да учи и слуша и чврсто верује да ће ускоро доказати да је то одлична Партизанова инвестиција.
Окренут према будућности
Митровић добро мери минуло време и све оно што је у њему пропустио, па је зато сав окренут према ономе што долази. Са сигурношћу тврди да се више не плаши властите крви и своје прекомерности. Свестан је да му карамазовски прилаз животу није донео ништа добро. Пио је, јер није желео да „квари друговима расположење“, девојке је волео као и сви други младићи његових година, али је њему све приписивано у појачаним димензијама. Алкохол је оставио. Више не зна шта је ноћни живот. Иде у биоскоп, радо слуша музику и мисли на то како ће се ове јесени оженити девојком коју је оставио у Титограду.
„За мене је најважније да почнем да напредујем у фудбалу“, каже смерно симпатични Црногорац, „јер и данас знам онолико колико сам знао када сам имао 17 година и када је требало да браним боје омладинске репрезентације Југославије. Стагнирао сам. То ме највише боли.
„Зато сам дао обећање себи да ћу се изборити за место у првој екипи и да ћу нешто завршити, школу или занат током ових година које ћу провести у Београду као члан Партизана.
Одличја и слабости
Митровић је категоричан још у једном: да се више никад не врати у Будућност! У почетку је патио за Титоградом, друговима и оним лагодним животом који је оставио, али се сад већ дивно осећа у великом граду.
После паузе од годину дана тешко су ми пали напорни тренинзи на којима је остајао без даха, али је сад све боље. Има 2-3 сувишна килограма, и то ће скинути.
За њега стручњаци кажу да изванредно осећа игру, да има идеја, одличну технику, смисао за комбинацију и правовремену предају лопте. Ударац му је технички изграђен, служи се обема ногама, маштовит је, разноврстан и има велики радијус кретања.
Није брз и у обављању дефанзивних задатака (што је врло важно за играча у средњем реду!) не сналази се најбоље: није довољно упоран и техника одузимања лопти му још није на жељеном нивоу.
„Значај тактичке спремности схватио сам тек у великом клубу, у прволигашким окршајима, и надам се да ћу код Гојка Зеца имати најкомплетнију обуку. Он је био мој тренер у Будућности и то је био најплодоноснији период титоградског фудбала.“
Митровић засад седи на клупи за резервне играче. Чека шансу да заигра уз Бору Ђорђевића и Вукотића, помирен са тим да нема правог живота без великих болова и великих радости.
Лична карта
Рођен 1947 године у Зајечару. Фудбал почео да игра у пионирском тиму титоградске Будућности 1963. године, да би већ следеће сезоне постао јуниор. После две године облачи дрес првотимца и постаје један од најбољих играча.
Висок је 176 см. тежак 72 килограма. Игра офанзивног халфа или повучену полутку тзв. везни играч. Тренери су му били: Вујошевић, Рогошић, Пазмањ, Дармановић, Дедовић, Зец и Сарачевић.
Члан Партизана од 1971 године.