Пре но што пређемо на описивање нашег шампионског хода кроз прво послератно фудбалско првенство Југославије, (о чему ће бити речи у идућем броју), дозволите да вам представимо личност човека који је предводио Партизанов тим у том походу првог капитена у историји „црно-беле“ екипе.
Био је то Мирослав-Мехо Брозовић, човек чије име збуњује младу генерацију наших навијача, која се логично пита: „Како зар то нису били Бобек или Чајковски?“ Опседнути двама легендама првог Партизановог састава данашњи љубитељи фудбала не може ни да замисли да је неко други могао у то доба да носи капитенску траку. Зато се у чуду, али и с правом пита: ко је и какав је играч био Мехо Брозовић? Шта је то што му је давало предност за овакву почаст испред једног Чајковског и Бобека?!
Пре свега, рећи ћемо вам одмах да најстарији, најауторитативнији и најреномиранији играч екипе по правилу навлачи жуту траку око рукава. То је закон у сваком тиму. А Брозовић је у тренутку формирања Партизана био то у сваком погледу. Старији од полетарца Бобека и знатно млађег друга Чајковског. Не само по годинама већ и по играчком и репрезентативном стажу. Када су ова двојица били још непознати јуниори. Мирослав Брозовић је био играч у пуној снази, стандардни члан државног тима и један од најпознатијих фудбалера у земљи!
Ипак, у глави навијача-лаика вечно је присутна и друга мисао, коју он спонтано везу је за личност капитена: није ли можда играчка вредност пресуднија од стажа и искуства? Зар није исправније да капитен тима буде играч највећег формата, онај чији ауторитет извире из фудбалске класе? Посматран чак и тако Брозовић је био „прави човек“ пошто је спадао тада у категорију горостасних играча — у најексклузивнији круг европских бекова које је наш фудбал имао!
Хроничар ових редова разврстава све играче с бројевима 2 и 3 на бекове класичног типа (превасходне „фајтере“) и браниче модерног времена, који подједнако учествују у нападу и одбрани. И одмах да додамо: више цени чак и бека класичног типа који је у својој улози достигао европску и светску перфекцију него ли најсавременијег бека који у својој улози није достигао тај ниво. Одавде се намеће и закључак: док су два најбоља бека по савременом концепту — Јусуфи и Станковић — имали у игри недостатака и фелера, Мирослав Брозовић је у категорији бекова-фајтера био готово непогрешив! У предратној Европи улазио је у ред три најбоља бека континента — минималну предност пред њим имали су можда само незаборавни браничи „скавдре азуре“ Фони и Рава!
Откуда тако високо мишљење о Брозовићу? Који су то квалитети који су га тако високо уздизали (по мишљењу писца ових редова чак на пиједестал најбољег бека у историји нашег фудбала?
Пре свега то је атлетизам каквим није могао да се похвали ниједан наш доцнији бранич. Брозовић је у том домену имао све: велику масу, страховиту снагу, одличан одраз, довољну брзину и оштрину… Ако додате томе његова вољно-морална својства — беспримерно пожртвовање, страховиту оштрину (која је граничила с бруталношћу), хладнокрвност и трезвеност — онда вам је јасно да сте суочени с правом „фудбалском немани“ на чијој страни пролаза није било. поготову за крило које је било основна брига у тадашњој бековској игри. Безброј пута смо били сведоци да је бритки Мехо формално „појео“ највећа европска крила која су му се супротстављала!
Постојало је још нешто парадоксално у његовој игри што та је издизало за главу изнад савременика у дресу с бројем 2. Већ поменута хладнокрвност и трезвеност која није била својствена „фајтерима“. Док су сви они срљали, Брозовић је то радио само у тренуцима „стани-пани“. У свим осталим фазама игре био је изванредно мудар тактичар(!).
Шта више, био је најопаснији бек свог времена и у области изградње напада свог тима! Само то није постизао брзим бегом дуж аут-линије и центаршутем с крила (што раде савремени бекови), већ дубинским праволинијским дугим лоптама или дијагоналама преко половине игралишта којима је упошљавао своја крила. По тим ударцима Брозовић је уочи рата био надалеко чувен — недостижан бек WM система. У том елементу надмашао је чак и славног Фонија и Раву.