Кажу ми неки пријатељи, фол принципијелци:
— Што си, бре, навалио на фудбалере као регрут на крофне, па само пишеш о њима. Наше црно-бело друштво има много клубова који постижу и веће успехе од фудбалера. Дај, напиши реч-две и о њима, афирмиши их!
Кад ми, овако, теоријски крпељ почне да соли тезе, мени се просто преврне гуштерача. И пре неки дан нисам издржао. Дохватим једног таквог мудроњу, посадим га за сто, наручим му пиће и лепо га приупитам:
— Добро, преуважени, о ком клубу да пишем?
Он ме гледа граорасто и вели:
— Па, наши… наши, на пример, о шаховском клубу „Партизан“.
Ту сам га, у ствари, чекао. Извадим нотес оловку и почнем:
— Ево, писаћу на лицу места. Реци ти мени, прво и прво, колико је плаћен њихов тренер?
Тип напрасно блене.
— Тренер? — муца — Тренер?… Појма немам да ли и постоји, али ако постоји…
— Али ако постоји — велим ја злобно — онда он годишње прима као Жеравица месечно. Ништа, идемо даље. Колико је плаћен њихов масер, њихов „технико“, њихов психолог…?
— Господе! — вапи индивидуа — Нема тога код њих.
— Аха, нема! Добро, идемо у другу област: ко је од играча избачен из игре јер је судији псовао мајку сељачку…
— Нико! Матуљко је, додуше, имао посла са судијом, ал то на приватној основи.
— Врло добро. А сад, одговори ти мени, на следеће питање: колико милиона је добио, рецимо, Глигорић кад је припретио да смени руководство клуба…
Принципијелац зинуо као риба на сувом. Бечи се. Млатара:
— Ама, шта то причаш! Никад се то није догодило, нити…
— Па, добро — постављам ја убиствену поенту — шта се онда дешава међу шахистима?
— Ништа. Они играју шах.
— И?
— Освојили су прво место у држави.
Знао сам да ће прогутати глисту.
— Чекај, билхамберу! — достојанствено дајем завршну реч. — Освојили прво место, освојили освојили — па шта? Али, ако не згрћу лову, ако не праве ујдурме, ако не бију судију — шта, онда, раде на спортском пољу, то ја тебе питам? Гледа он мене тотално изгубљеним, кретеноиндним погледом.
Гледам ја њега — презриво, сажаљиво.
Кажем: савршен безвезњак.