Ликови наших боксера
У Светомиру Белићу боксерски клуб „Партизан“ има истинског шампиона, у Станојевићу изузетног техничара, у Шекуларцу атрактивног борца… Вујадин Вранић је, међутим, један од оних у којег се клуб увек може поуздати. Један од тренера „Партизана“ Коста Лековић ту Вранићеву изузетну боксерску устаљеност прокоментарише овако:
„Покушаћу да боксера упоредим с фудбалером: док је ‘Партизан’ био онај прави ‘парни ваљак’, без Минде Јовановића није се могао саставити тим. Његов допринос је био велик, иако је увек био у сенци таквих асова као што су били Бобек, Чајковски… Слично је и с Вранићем. Он је ретко када на новинским ступцима, ненаметљив је, миран, скроман, али без њега се готово не може. Доносио је, а и данас доноси бодове када је то најпотребније.
Ако бисмо, међутим, Вујадина Вранића ценили само по скромности и дисциплини, или можда само по великој оданости према клубу, било би неправедно. Овај боксер је већ до данас постигао блиставе резултате. Године 1967/68, био је првак државе, победивши у финалу познатог југословенског боксера и репрезентативца Чизмића. Вранић је током готово једне деценије победио читаву плејаду наших најпознатијих боксера: Газепова, Миловановића, Матејића, Брандалека, Чизмића, Лазића…
И на међународној арени овај је боксер постигао запажене резултате. Године 1967. на великом интернационалном турниру у Москви Вранић је освојио друго место, иако је у финалу против совјетског такмичара боксовао веома добро и заслужио победу. Судије су, међутим, како то често бива, биле више наклоњене домаћем такмичару.
Иначе, овај изразити фајтер, који углавном успева да наметне свој стил чак и боксерима високог реномеа, био је и репрезентативац Југославије.
Вранић се није одрекао племените вештине и када га је напала опака болест. Боловао је од жутице, али се већ после два месеца, када се опоравио, поново вратио рингу и наставио да боксује као да и није боловао.
Вранић је изузетно марљив боксер који тренира сваког дана. Иако станује у Старој Пазови, и има стално запослење (висококвалификовани бравар), увек је први на тренингу.
Поникао је у београдском „Железничару“, а последњих седам година је члан београдског „Партизана“. У „Железничару“ тренер му је био Весић, а у „Партизану“ Лековић, Голић и Шовљански.