Божидар Шујица, песник
Божидар Шујица, један од најпознатијих и најгрлатијих Партизанових навијача, спада у ред наших најпознатијих савремених песника. Овај тридесеттрогодишњи професор српскохрватског језика, објавио је до сада само две књиге песама („Преступне ноћи“ 1961. и „Време и темељи“ 1966. године), Али, то је било довољно да добије награду за књигу године и да буде сврстан од најстрожијих естетичара у малобројну породицу еминентних песника.
ШУЈИЦА: Да се разумемо, ја нисам навијач, ја сам пријатељ Партизана, друг његових играча, њихов брат, њихова крв…
П. ВЕСНИК: Како је почело то пријатељство и братство?
ШУЈИЦА: Ја сам још у Крагујевцу, док сам био у гимназији имао најзвучнији назив у школи — Бобек, мада су ми говорили да фрапантно личим на Зебеца.
П. ВЕСНИК: А како сте постали — друг брат и крв Партизанових играча?
ШУЈИЦА: Кафански!
П. ВЕСНИК: Али, колико знам Партизанови играчи не иду у кафану?
ШУЈИЦА: Али играју боемски фудбал.
П. ВЕСНИК: Који су вам Партизанови играчи посебно прирасли за срце?
ШУЈИЦА: Златко Чајковски ми је још као гимназијалцу рекао да је Бобек најбољи играч на свету. Он је то можда био, али у Југославији, Зебец је то могао да буде. Шошкић је био — најчеднији. Владица и Чебинац били су — ноге тима. Галић бескрајно симпатичан. Миладиновић неслућено даровит, велики мој друг, Јусуфи — највећи каваљер. Васовић, највише постигао од свих, али не у Ајаксу већ у Партизану. Од садашње генерације, знам као дивне момке и играче — Пауновића, Ђорђевића, Дамјановића, Ћурковића, Рашовића…
П. ВЕСНИК: Зашто Партизан и поред таквих играча које је имао и које има, ипак није постигао изузетне резултате на домаћој фудбалској сцени?
ШУЈИЦА: Био сам на прослави Двадесетпетогодишњице Партизана. Тамо ме фрапирала нарцисоидност неких људи из управе, који се, очигледно више брину о себи него о Партизану. Ти људи можда имају љубави, али сигурно немају фудбалског знања и њихова се љубав претвара у самољубље, а можда и у користољубље.
П. ВЕСНИК: Ваљда је та управа ипак учинила нешто за добро Партизана?
ШУЈИЦА: Јесте, нешто заиста велико: ангажовање Гојка Зеца. Тај човек није махер, мућкарошки геније, прекупац и накупац бодова, демагог, он не угађа чаршији, не купује новинаре, али је зато вредан систематичан, крцат знањем, некомпромитован, а као човек чист, поштен и достојанствен. Он је, бесумње, човек коме треба дати дугу пругу, а он ће знати да своју композицију доведе до Купа света. Ја као пророк видим већ озбиљног и мирног Гојка који ће и то примити нормално као и овај неуспех Партизана, који је најмање његов.