Анализа без горчине

За Партизана првенство је завршено. И практички и теоријски — рачуни се више не могу правити. Позиција се не може поправљати.

У тој годишњој трци, у надметању у фудбалској вештини, у борби са свим недаћама, тешко је категорички рећи да ли се могло завршити на макар нешто бољој позицији. У сваком случају — то за Партизана није успех! Поготову што је у пролећном делу стартовао као водећа екипа и што је у Латинској Америци постигао завидан успех. А сада, на „крају баладе“ — превише заостаје од шампиона.

Постојала је шанса, и то велика, реална — да Партизан кад је већ био на челу прволигаша буде и шампион. Међутим, екипа није била кадра да ту позицију задржи, није успела да да се одржи у ковитлацу и у борби са свим недаћама. Није имала ни довољно снаге, ни играча, способних и упорних да се непрекидно и упорно боре. Понекад није било ни довољне инспирације код појединаца да се екипа задржи на челној позицији. У прволигашком надметању, у последње четири године, ово првенство резултатски је најнеповољније: 1968. — други, 1989. — трећи, 1970. — други, а ове 1971. — четврти или пети!

Кад се пређени такмичарски пут анализира, превасходно ради садашњег и сутрашњег тренутка, разлози се траже и налазе, најпре, у делатностима колектива — играча, стручног штаба и других функционера.

Аутор ових редова латио се незахвалног посла, макар и уз туђу помоћ, да потражи основне разлоге свог „танког“ пласмана фудбалера. Саговорник је био Драган Паповић, технички директор клуба. Без претензија да се до краја анализирају сви елементи, дијалог се водио о томе зашто Партизан није шампион кад је то могао бити, и како се види Партизаново „сутра“.

Мали фонд играча

Паповић наглашава да жели да изнесе лично мишљење које није у свему резултат колективне анализе до које је дошло стручно руководство или Управни одбор клуба. Разлоге због којих се Партизан није боље пласирао Паповић види у три фактора. У недозвољиво малом фонду играча, у играма „кратког даха“, и на послетку, у чињеници да су судије „одузеле“ 4 или 5 бодова!

„Наше тешкоће су почеле нарочито одласком Ћурковића и Катића у ЈНА. Ћурковић је отишао изненадно и неоправдано, а био је ослобођен обавезе. Јесенас смо имали и једну трагедију — погинуо је млади и талентовани Надовеза. На турнеји по Латинској Америци голман Дрљача је сломио ногу. То су све ноторне чињенице — свима познате. Уз то, Ђорђевић је скоро цело пролеће био реконвалесцент. Са толико губитака, са толико изгубљених значајних полуга у једном тиму, неминовно се морало пасти у квалитету. То би погодило и Интера, и Реала и сваки, па и највећи тим…

Игре „кратког даха“, резерве неборбеност…

Други фактор који је условио пролећне неуспехе фудбалера Паповић налази у недовољној мобилности неких играча, у неким мечевима и целе екипе, као и ситуацији да се клуб нашао без играча подмлатка способних да замењује првотимце:

„Одласком неколико кључних играча из клуба, екипа није нашла довољно снаге да се до краја мобилише, да се успешно такмичи у врло јакој конкуренцији. У неким тренуцима није била довољно психички стабилна. Борбеност и залагање појединаца често су подбацивали. На неколико мечева готово цела екипа играла је неборбено, немобилно, без срца… Нарочито се то показало у игри са Борцем, кад је требало постићи победу, јер је постојала шанса да се направи прекретница.“

Технички директор је помало и депримиран чињеницом да клуб такорећи није имао младих играча способних да по потреби „ускачу“ у први тим:

„За 6 година све Партизанове школе дале су само једног младог перспективног играча. Само једног: (Вукотић!) То Партизан не може и не сме да толерише. Интереси клуба захтевају да се ту учини заокрет.“

Како је наш лист већ писао, Партизан је у пролећној сезони имао горко, врло горко, искуство са судијама. Паповић је подсетио да су судије само пролетос „скратиле“ 4-5 бодова Партизану:

„У утакмици са Челиком судија Рауш начинио је 4 повреде правила: поништио два Партизанова регуларна гола, није нам досудио један пенал, а Челику је признао гол постигнут из недозвољене позиције… У мечу са Радничким (К) судија Допуђа поништио нам је гол и досудио — пенал, који смо промашили; дозволио да Пауновић (Р) игра руком и постигне гол, мада је прекршај видело цело гледалиште… у сусрету са Жељезничаром домаћин је други гол постигао после очигледног фаула, а Бјековић је искључен само зато што је, после фаула над њим, послао лопту у публику! То је једини случај тако драстичне казне у Првој лиги. Да иронија буде већа — тројица играча Жељезничара на тој истој утакмици учинила су исти прекршај, а нису ни записани! Најзад, Бјековић је кажњен па смо без њега играли у Бања Луци — и највећим делом зато и изгубили… У мечу са Београдом није нам досуђен очигледан једанаестерац…

„Тако се, на разне начине, губило зрнце по зрнце. И од готовог — вересија. Од првог места — доспело се на четврто.“

Појачања екипе и стручни рад

„Било како било“, наставља Паповић, „једно поглавље је прошло. Сад стојим пред новим. Основне преокупације клуба су: да квалитетно ојача екипу и да уложи много труда у борби за наредна такмичења и трофеје.

„У току су разговори и послови да се у клуб доведе неколико квалитетних, перспективних и младих играча, како бисмо ојачали све линије тима. Тешкоћа у том подухвату има, али Партизан је свестан чињенице да тај подухват мора да оствари. Неки бивши Партизанови играчи вратиће се. За сада се не зна који су то играчи. За десетак дана и то ће бити познато.“

Током дијалога о општем стању у првом тиму, у погледу јединства и спортске сарадње, Паповић је казао:

„О томе, изгледа, круже којекакве приче, али са пуном одговорношћу кажем да у том погледу нема никаквих проблема. Играчи се одлично слажу. А и како не би кад најстарији међу њима има 25 година.“

Успут смо изразили уверење да се ваљда више нико у Партизану неће бавити мењањем тренера сваке године, па да тренера окриви за четврто место у коначном пласману — и да тражи другог. Паповић то категорички одбија и истиче је Партизан тражио и нашао младог, способног и амбициозног тренера и да с њим чврсто рачуна „на дужи рок“.

Очевидно, Партизанове преокупације су да квалитетно ојача екипу и да још успешније и савременије организује стручни рад, како би све те акције на крају донеле веће и вредније плодове.