Да ли су наши фудбалери пропустили велику шансу да освоје прво место?
За многе је пласман „црно-белих“ фудбалера у овом првенству — неуспех. За многе више се и није могло. Први резултате гледају кроз призму оне чаршијске крилатице изречене на старту: „сад или никад“, други се окрећу бројним малерима, који су исковали овај пласман. И једни и други имају своје аргументе…
Па, да ли је ово адекватан пласман? Да ли су наши фудбалери заиста прокоцкали шансу? Одговор: Хајдук и Жељезничар су тренутно бољи тимови, Партизан их је могао претећи само изузетним подвигом, уз превише среће. Јесењи пласман је само вртоглави лет у висину, у овом тренутку заваравајући аргумент оних који мисле да је Партизан постигао неуспех.
Партизан је, можда, и могао да тријумфује, али да су „све воденице млеле“ у његову корист. Овај тим, нажалост, није довољно јак да би могао да нивелише толико хендикепа и неправди, чега није био поштеђен овог пролећа. Жеље су биле превелике, могућности скромне, а они „споредни моменти“ банално опори.
Биланс
Како објаснити пад у финишу? Да ли несрећним (и психолошким) околностима, или исцрпљеношћу већ претовареног тима?
У овом тренутку није битно да ли ће наши фудбалери бити трећи четврти или пети (мада свако место има своју „бенефицију“) — то је реални домет, одраз стварних могућности. Не овог тима, већ околности у којима је тај пласман изборен. Партизан, једноставно, није могао да издржи трку, није имао снаге за више, нити је био кадровски спреман (чак ни у психолошком смислу) да истраје.
Титула јесењег првака само је наговештај колико је та мала чета могла, да је остала неокрњена. Односно доказ да није довољно само 11 фудбалера да би се освојио неки велики трофеј!
Оазу радости представља међународни биланс неколико изузетних подвига ове генерације. Доказ више да она може, да она јесте вредност али да је сувише малобројна да би издржала један маратонски испит као што је шампионат.
За Партизан је успех само ако је први. То је аксиом великог клуба. Кроз ту призму ово је неуспешан финиш. Међутим, ако се сагледа право стање ствари тада је биланс врло солидан. Јер, Партизан се може „похвалити“ подацима који би и Хајдука (новог првака) срушили: банално оштећен судијским одлукама хендикепиран многим повредама и неочекиваним кадровским променама. Коначно, у финишу, када су све наде за првим местом потопљене нестало је и амбиција, тако да тај финиш и није прави одраз вредности.
Недаће
Партизан није успео. Можда би поклекнуо и са Ћурковићем и Катићем. Али, водити борбу за титулу, а истовремено остајати без кључних играча, напор је коме би тешко одолео и један Реал или Хонвед из најславнијих дана.
Јесен је завршена на првој позицији. А онда су отишла два темеља тима, игре, тактике — Ћурковић и Катић. Тим је остао са 14 играча! Тренер Зец је покушао да „спаси што се спасти може“ довео је неке нове снаге али је то био само покушај дављеника.
Теже је повређен и други голман Дрљача. У „мини“ прелазном року нико није нашао разумевања за „црно-беле“. Почео је полако и драстично да се отплаћује „кредит“ вишегодишњој слабој политици са играчким кадром. Марковић, Митровић, Живаљевић, Марић… то су само покушаји, недоречене вредности и повремене заблуде. Ђорђевић и Дамјановић били су често повређени — у тој ситуацији стручни штаб је морао да ствара нов план игре, композицију, систем… А несрећа је била у томе што је овај тим имао добре глумце у епизодним улогама, и у темељима можда, али не и у оним ролама које представљају креативни чин игре!
У тренуцима када је била неопходна комплетна мобилност плаћани су цехови малерима. Тим, који се борио за прво место, који је перјаница нашег фудбала — често није имао где да тренира! Наши фудбалери су само гости на стадиону ЈНА! На главном терену се по киши не сме вежбати, помоћни је најчешће заузет. Колико пута су Зец и Атанацковић морали да мењају план тренинга, због недостатка терена!?
Уз све то и — судије! Драстично и банално је оштећен овај тим против Челика ОФК Београда Радничког (К)… А његова снага, у овом тренутку, није таква да може да елиминише и ове хендикепе. Партизан је једини наш тим чији је фудбалер искључен због шутирања лопте у аут! (Бјековић). Плаћа ли ова генерација „црно-белих“ неке (и нечије) раније дугове?
Најзад: тешко је наћи прволигаша који није искористио толико шанси, а који је примио голове из безопасних ситуација као Партизан. Превелики напори деконцентрисали су нападаче (Бјековић, Вукотић и Антић), који су изнели бреме на својим плећима, слаб голман унео је немир у одбрану.
Истине
Партизан је, међутим, јак због тога што се смело окреће сопственим слабостима. А њих је било…
Избор играча, недопустиво је скучен за један такав колектив. То је основни узрок неуспеха. У младом тиму није било играча на кога би се Зец могао ослонити, да ли он није имао поверења у те младиће, или они заиста не обећавају — то је тема за размишљање руководства. Али у грчу борбе за прво место њима се није ни могла пружити прилика…
Партизан, међу играчима, а после одласка Ћурковића, нема личност која би могла да преузме улогу вође тима на терену. Отуда се олако губи сигурност, отуда стихија и нервоза. Превише емотиван тим, који не уме (као Црвена звезда на пример) да стиже резултат.
У појединим фазама првенства тим је (често) деловао неборбено, комотно и неодговорно. Јесења хегемонија, као да је јењавала, као да су међународни успеси (Богота, Шпанија) уљуљкали тим, створили уверење лажне величине. А то је најречитији доказ да овај тим психички није зрео, да има превише играча који живот фудбалски не прихватају као обавезу сталног доказивања.
И можда, одлучујући одраз слабости унутар тима — немоћ против „малих“! Партизан годинама већ може да декласира сваког великог противника апи не уме да игра (и победи) против тимова са зачеља табеле. И то је проблем за психолога…
…Као и несхватљиви промашаји на стадиону ЈНА! Јер, поред свих хендикепа „црно бели“ су првенство изгубили на свом терену! Са гостовања су донели доста бодова али су пред својим гледаоцима разочарали против Жељезничара, Бора, Челика, Радничког (К), ОФК Београда, Црвене звезде… А то су промашаји који морају скупо да се плате.
Перспектива
Управо ти неуспеси потврђују да је Партизан још увек психолошки незрела екипа, да на том плану треба много да се ради.
Тренерски штаб је извукао поуке. Радује што релативни неуспех, као често раније, овог пута није оставио последице на односе у тиму. То је атмосфера поверења у наде, база из које могу да израсту резултати. Тим је стекао одређено искуство, навикао да ради и да се максимално професионално односи према клубу који — за узврат — испуњава обавезе.
Већ су предузете мере да се отклони проблем број један — мали избор првотимаца. Продужиће се уговори са Радаковићем, Петровићем и Будишићем, већ је доведено неколико играча из других клубова крајем године враћају се Ћурковић и Катић. Овај тим је стекао одређена искуство, игра годинама заједно, а веома је млад. Просечна старост је 22,5 године, чиме се не може похвалити ни један прволигаш! Дамјановић вероватно одлази у иностранство, па ће Радаковић са 25 година бити најстарији играч!!
Ипак и поред обећавајућих наговештаја, стручни штаб ће у долазећем периоду морати да реши један важан проблем: Партизан нема игру, јер нема организатора! Ђорђевић је често ван строја, Вукотићу је место у предњој линији. Остали нису показали да могу да преузму тако важну улогу. „Пронаћи“ бар два „везна“ играча — то је обавеза, ако се жели поновни јуриш на титулу.
Јер, без квалитетних „радилица“ нема у савременом фудбалу ни резултата…
Квантитет па квалитет
Стара је истина да се из квантитета рађа квалитет. Управо због тога Партизан је био у подређеном положају, у односу на остале конкуренте. Док је Црвена звезда, на пример, имала око 30 првотимаца, Гојко Зец је могао да рачуна на 16, под условом да су сви здрави! У таквој ситуацији није могло бити речи о конкуренцији, о избору, комбинацијама…
Партизан није имао нарочит квалитет, а скоро никакав квантитет!
Схватили су то људи у клубу. Схватили да је прво место изгубљено, можда, баш због недостатка довољног броја играча да је плаћен скупо цех вишегодишњој кризи првотимаца.
То је вероватно разлог што се овог пролећа не мирује. Чини се све да се пре прелазног рока обезбеди неколико талентованих играча који би — бар у овом првом тренутку — попунили играчки кадар и наметнули било какву конкуренцију. Уговоре су већ потписали талентовани Башић из Куле и Нинковић из Костолца, разговори са Сремом, око Кустудића, приводе се крају, по свој прилици ту је и Шпирић из Руме… То је само почетак. Тренер Зец тврди да неће бити много ако се доведе и десетак играча!
О оним познатијим чуће се у јулу. Руководство навелико контактира са неким играчима и клубовима. Имена се за сада не помињу, али је сигурно да ће бити и „великих риба“. Најважније је: не седи се скрштених руку, не чека се последњи тренутак. Одлука је чврста: Партизан више не сме чекати старт са 15 фудбалера!