Проблеми великих клубова

Кад је Хеленио Херера створио свој велики Интер, без обзира како су га други схватили и колико су га поштовали и кад су многи желели да га подсете како у том свом саставу има Суареза, Мацолу, Кроса „али и једног просечног Сартија“ ексцентрични стручњак би одговарао:

„Шта, зар вам се Феручио Сарги не допада? Заборављате да је он сигурност у одбрани да никад не подбацује и не бих га никад мењао за неку звезду између статива.“

Пре Хеленија Херере и Мат Безби је, говорећи о свом тиму који је нестао у пламену минхенске катастрофе, тврдио како има Тејлора и Колмана, и Џонса и Едвардса, али и поузданог Харија Грега. Противио се оценама са континента:

„Не делим мишљење да су британски голмани неталентовани. На против, Грега не бих мењао ни за Гилмара!

Велики тимови били су велики зато што су на голу стајали поуздани чувари мреже. И у овим тренуцима, кад се размишља о Партизану и његовом дебаклу у пролећној сезони, не може да се заборави ни прича о Ратомиру Дујковићу. Ако се о њему суди кроз наочаре атинског дебакла онда је то неправедно и површно. Голман Црвене звезде је у правом тренутку био на висини и један је од оних — уз Џајића, Аћимовића, Павловића, Антонијевића и Дојчиновског — који су извајали три титуле националног шампиона у три узастопне године. Уз шампионске титуле и две победе у купу једна у СЕ-купу, пласман у полуфинале Купа европских шампиона…

То је прича која на известан начин у другоме смеру, говори о неуспеху Партизана. Да је тако, много казују и речи тренера Гојка Зеца:

„Хајдук је заслужено први и праведно је да буде први, кад на његовом голу стоји Вукчевић. Голмани су ти који креирају успех или неуспех…

Голмани могу бити јунаци и почесто они то и јесу. Али, у много више случајева они су трагичари и они пилоти у својим тимовима који само једном могу да заврше.

У праву су они који сматрају да би Партизан данас стајао уз бок Хајдуку да се на његовом голу налазио Иван Ћурковић. Нису Марковић и Фуртула неталентовани још мање су криви за све последње неуспехе, али и један и други су погрешили и разбили хармонију и морал одбране, у тренутку кад се очекивало да ће бити најпоузданији.

Фуртула би примио гол кад се тим налазима у пуном замаху. Марковић би доживео у Максимиру такав шок од којег се у ствари његов тим до данашњег дана није могао да поврати.

Иван Ћурковић је у пролећној сезони више недостајао Партизану него Илија Катић, али је пех у сазнању да су и један и други били стубови тима да су изванредно играли у јесењој сезони и отишли као најзаслужнији за титулу која је данас само слаба утеха за пропуштено и прокоцкано. Они ће се вратити назад, али је питање, с обзиром на своје животне године и играчка права, колико ће још дуго носити црно-бели дрес?

Све су то мотиви — па још и одлазак капитена Милана Дамјановића — који указују на истину да се руководећи апарат Партизана ових дана налази на великим мукама, како да освежи и појача тим. Налазе се у таквој ситуацији и други, али Партизан је специфичан, баш како је специфична и његова улога и његова ситуација.

У Хајдуку су углавном ћутали деценију и по, јер нису имали никаквих изгледа за титулу. Зато се данас толико и слави овај тријумф Драгана Холцера и његових другова. Црвеној звезди може и да се дозволи да предахне после трофеја које је покупила у последње четири године. Карактеристике Динама и Партизана нису на истој линији и, можда би то могло да зазвучи и као парадокс, у Партизану су људи с правом нервозни што се одређен рад и велики труд не крунишу и одговарајућим резултатима.

Искусни тренер Милован Ћирић коментарише и пита:

„Зар је могуће да се прописи ни за запету не могу да измене, у циљу концентрације квалитета? Зар се стигло до такве ситуације, да сви желе да буду прваци?

У праву је али југословенски фудбал и водећи клубови немају никакве користи што је искусни стручњак и не само он у праву. Сви схватају и осећају тежину крутих, декадентних и убиствених закона, али нико да покрене акцију и кампању да се они промене.

Читам, пре неколико дана, да млади Куљанин Башић долази у Партизан и да ће вероватно доћи и Митровчанин Кустудић.

Сигурно и неоспорно талентовани младићи, чија је жеља да играју у великом клубу и који добијају шансу да напредују. Али колико је то добра страна случаја толико су Башић, Кустудић и слични инвестиција на коју Партизан мора да чека — они ће прво проћи кроз филтер, да играју у младом тиму а за чекање и за титуле више нема времена.

То је тај хендикеп великих, који ових дана кад се налази на извесној прекретници осећа највише Партизан.

За то време великима се пружају мрвице. Људи из Партизана могу и да седну за преговарачки сто, да покушају да ангажују на пример Марића, Цветковића, Бајевића, Мујкића, Никезића — свесни да могу да добију негативан одговор сваког часа и да се 8. јула последњег дана прелазног рока, нађу на нули.

И да апсурд буде потпун, нису сигурни ни да ће добити неког перспективнијег друголигашког фудбалера који би попут Антића у Партизану или Кривокуће у Црвеној звезди, могао одмах да заигра у првом тиму.

За то време на председништву прволигаша живо се дискутује о боји дресова, о облику статива кад почињу и кад престају обавезе клуба-домаћина и о свему дакле о чему паметни људи не би морали ни да разговарају.

Смешно, дакле, али на жалост тако је…