Блистав завршетак сезоне за младог репрезентативца Миливоја Каракашевића
Загребачка спортска дворана у Трешњевци остаће сигурно младом стонотенисеру Партизана Миливоју Каракашевићу у успомени као поприште, где је остварио свој највећи успех у метеорској каријери.
У конкуренцији најбољих југословенских играча „Караш“, како га популарно зову, постао је нови шампион Југославије. Постао је победник турнира испред једног Шурбека, који је не тако давно у Нагоји освојио треће место у свету. испред леворуког Антона Стипанчића шампиона света у мешовитом дублу и једног Копривице, шампиона Европе.
Каракашевић је тако коначно постигао толико жељену афирмацију у домаћој конкуренцији, коју је прижељкивао од тренутка када је уврштен међу најбоље у Југославији.
Сећам се нашег разговора после Нагоје и шампионата света где смо били заиста крајње несрећни када смо изгубили онај фамозни меч од Јапана са 5:4 иако смо водили са 4:1. Тема нашег разговора тада није био меч Јапан — Југославија, већ пораз Каракашевића од тада светског првака Јапанца Итоа у појединачној конкуренцији. Стручњаци стоног тениса тврде да је Каракашевић управо рођен да лако побеђује Итоа. То је „Караш“ потврдио, јер је до тог меча знао само за победе у мечу са јапанским играчем. Ипак тада је доживео пораз од 3:2. Ито је касније у полуфиналу елиминисао и Шурбека, па су многи били склони да „осуде“ Каракашевића што је олако допустио да Југославија нема светског шампиона.
„Желео сам и ту фамозну победу против Итоа“, причао је скоро резигнирано Каракашевић. „Побеђен сам био од тренутно бољег. Да сам победио сигурно да бих и против Шурбека играо на победу…“
Ове скоро искричаве речи наговештавале су да дојучерашњи дебитант у националном тиму више нема респекта према асовима из „плаве“ чете. И не тако дуго после ове изјаве Каракашевић је потврдио своје аспирације.
Кажу да је домаћи шампионат ипак нешто специфично. Све што се оствари на интернационалним турнирима у земљи и иностранству ипак пада делимично испред титуле шампиона у домаћој конкуренцији.
„Желео сам толико тај трофеј“, прича нови првак Југославије. „Ипак то је нека сатисфакција за амбиције које сам гајио од тренутка кад сам почео да другујем са том малом белом лоптицом. Знате како је. Тренинзи и само тренинзи. Један удес се вежба по сто — двеста пута. И када мислите да сте га потпуно освојили у правом тренутку када вам је најпотребнији затаји. Ноћи сам проводио размишљајући како постати ас. Како ући до танчина у овај спорт рефлекса, заноса, снаге…“
А нови првак Југославије као да је на свом путу имао само разочарања. У Минхен на шампионат света 1968. није путовао, јер је био „млад“. Дебитовао је у Москви и доживео право крштење у фуриозном финалном мечу против Шведске када је изгубио ону пету партију која је Швеђанима донела титулу шампиона Старог континента. Исто му се догодило и у Нагоји, можда још драстичније. Против Јапана водили смо чак са 4:1 и били на домаку остварења праве сензације. Ипак Јапан је победио са 5:4. а последњу одлучну партију играо је поново Каракашевић.
„Осећао сам се чудно“, прича он. „Као да сам се прибојавао да се Москва не понови. Добио сам први сет, али то ми није улило поверење. Догодила ми се по други пут трагедија…“
Ипак чини се да овај кршни момак све то схвата као спорт. У њему се побеђује или губи. Трезвено резонује:
„И порази су део спорта. Зар у Загребу нису исто тако били тужни моји ривали Шурбек, Стипанчић и Корпа. Био сам спретнији и постао шампион. Први пут.“
И одмах затим додаје:
„Само ја знам да нисам све научио. Зато тек сад тренирам. Треба очувати реноме првог рекета водеће нације у свету…“