Извесне ствари остају дубоко у човеку, у самој души његовој и честим евоцирањем чувамо те успомене. Једна од тих успомена које наш разум никада неће осудити на заборав је и финални меч Купа шампиона Европе Реал Мадрид — Партизан 2:1.

Наш шампион је био на прагу највећег успеха. Тога дана чак и бољи од прослављеног шпанског тима, али када наши нападачи (Пирмајер, Галић, Хасанагић) нису искористили оне силне гол-позиције које су уследиле после нашег вођства теразије судбине окренуле су се против нас.

Велика шанса је пропуштена! А то је била дивна прилика да једна изузетно обдарена генерација стане на престо европског фудбала. Помислили смо да им се више таква могућност неће пружити. Међутим, живот је пун изненађења. Ето, ипак се догодило да је један члан оног великог тима „црно-белих“ играо у финалу Купа шампиона Европе, па чак и примио пехар из руку председника УЕФА Видеркера. То је био Велибор Васовић!

Тако смо те вечери крај малих екрана са појачаним жаром пратили утакмицу Ајакс — Панатенаикос и помно смо желели да Холанђани победе. Кроз Васовићево славље ми смо осетили делић Партизановог успеха, неку закаснелу и делимичну утеху за оно што смо пропустили оне ноћи у Бриселу.

И не само то: Васовићев избор за капитена примили смо са посебном гордошћу, јер су његове људске врлине, часност, озбиљност па и сам карактер формирани у Партизану, његовој другој породици.

Зато у тој капитенској траци на Васовићевом рукаву видимо признање Партизану, клубу у коме је Васке и поникао.