Недавно је у спортској рубрици „Политике“ објављено писмо једне читатељке, која се жалила што уочи утакмице Партизан — Звезда карте нису продаване ван благајни стадиона ЈНА и што цене (40 и 20 дин.) нису објављене, јер се на известан начин осетила превареном, и била је принуђена да се гура пред благајном.
Уредник „Политике“ желео је пре објављивања овог писма да чује и „другу страну“: потражио је објашњење од секретара ФК Партизана — Славка Ивановића, који је лаконски одговорио: „Па ако јој је цена улазница била висока зашто се није вратила?“
Ту реченицу, тај „званични одговор“ Партизана, прочитао сам два пута не верујући да је то могао да каже Славко Ивановић, професионални спортски радник и човек који је управо познат по томе што савршено контролише себе, има такта и зна да нађе праву реч за сваку молбу.
Тога дана Ивановић је изневерио себе и нанео штету своме клубу, чак и да се радило о било коме, а не једном истинском пријатељу Партизана.
Стицајем околности познајем читатељку Јелену Јакшић и њеног брата Иву Јакшића, глумца Југословенског драмског позоришта који су страствени навијачи „црно-белих“. Још од оног дана су по ослобођењу земље скинули партизанске униформе и пошли на стадион заволели су Партизан и до данас га верно сматрају својим клубом. Годинама њих двоје по киши, хладном ветру, снегу и врућини одлазе недељом поподне на стадион ЈНА, често и ван Београда, да бодре своје љубимце, да са њима поделе радост и тугу. И, ето, она је у револту према клубу који воли, а чију једну акцију није сматрала коректном, обратила се писмом „Политици“ у нади да ће на тај начин помоћи Партизану, његовим навијачима и, наравно, себи.
Не припадам људима који замерају ружи што има трње, већ сам захвалан трњу што је дало ружу, па ништа ми није тако страно као помисао да би из мог пера могла да потекне било каква малициозност. Међутим, неке појаве, гестови и акције у свим клубовима Партизана захтевају критички и аналитички став редакције „Партизанов весник“ и он то чини са савесношћу и одговорношћу коју читаоци поздрављају.
Славко Ивановић је за хиљаде пријатеља спорта на неки начин и синоним Партизана: он није ефемерна личност, па је самим тим дужан да добро мери своје речи, јер се све оно што он каже и уради идентификује са клубом. Зато без намере да дидактишемо морамо рећи да је та изјава секретара Ивановића била нетактична и да је испод нивоа и њега и клуба.
Надамо се да ће другарица Јелена Јакшић, иначе претплатница „Партизановог весника“, бар у овим редовима добити извесну сатисфакцију.