Овогодишње југословенске фудбалске игре су завршене. Остаће записано да је титулу најбољег фудбалског тима ове године освојио сплитски Хајдук. Али, биће свакако и оних који ће тражити друкчију формулацију. На пример: титулу овогодишњег првака Југославије изгубио је београдски Партизан. Но, није битно која је од ових формулација прецизна. Битно је да је познат званични шампион. И да за тај свој успех заслужује — честитку. Честитку за игру и надигравање, за издржљивост и упорност, за веру у себе и много штошта друго.
Партизан, ако није званични шампион, он је свакако трагични херој овог првенства. Тим који је, док је играо комплетан, играо одиста шампионски није постао оно што у ствари јесте, само захваљујући трагичним околностима (био је лишен услуга четворице првотимаца, од којих су тројица репрезентативци). Но, не би било праведно сада тиме правдати Партизанов неуспех или, пак, објашњавати Хајдуков успех. Можда би Хајдук био шампион и да Партизана нису погодиле такве недаће. Можда. О томе сада не вреди расправљати, јер какве вајде од тога. Истина, анализа Партизановог неуспеха може бити од користи и поуке. Али, чини ми се и анализа Хајдуковог успеха — много више. Ево, зато, једне субјективне анатомије тог успеха.
Игра
Ваља, најпре, одати почаст Хајдуковој игри: мушкој, срчаној, беспоштедној, пуној играчког темперамента и воље за победом. Са колико су жеље ти момци улазили у сваку игру говори податак да су многе своје утакмице добили пред сам крај игре. Најкарактеристичнији примери су игре против Железничара (2:1) и Војводине (3:1) које су добили у последњим секундама игре, мада су противници први дошли у вођство! Или примери о добијеним утакмицама где су раније обично губили (на пример у Нишу), затим о многим утакмицама којима су противници први постигли голове, играли боље, али они ипак победили!
Самоувереност
Разговори што сам их, случајним стицајем околности, водио са неким члановима управе Хајдука уочи пролећног дела првенства, одисали су чудном. готово несвакидашњом самоувереношћу. Још тада они су искрено веровали да ће њихови „били“ победити. „Ми смо тако решили“, говорили су ми они, „а кад се ми решимо — постали бисмо и прваци у скијању иако овде нема снега“! Споменули су и пример кошаркаша: у Сплиту овај спорт никада није имао традицију, клуб је тек пре неколико година основан, али су сплитски „тићи“ донели ове године у свој родни град шампионску титулу!
Победничка клима
Зна се да у Сплиту и уопште у Далмацији влада медитеранска клима. Међутим, ове године је тамо преовлађивала — победничка клима. И то све због — Хајдука. Откако је почео овај шампионат Далмација је живела за Хајдук. Сваки његов тријумф је био и тријумф њених житеља. Око клуба је створена победничка атмосфера. И Хајдук је побеђивао. Сплићани, као сви медитеранци су темпераментни и спонтани. Они се не стиде својих емоција, жеља, они умеју отворено да воле, пате и па се радују. Тако је било и са емоцијама и жељама окренутим Хајдуку. Они су му јавно изјављивали љубав, али су зато тражили — победе. И он је побеђивао. Да би истрајао у томе бодрили су та и забављали усађивали му челичну вољу и гранитни дух, познати далматински уметници: Миљенко Смоје, Борис Дворник, Асја Кисић, Мишо Ковач, Здравка Крстуловић… Они су играчима припремали духовну и душевну храну. Истина за њихову душу био је задужен посебан стручњак — један увозни психолог. Играчи који су имали уз себе такве и њима сличне душебрижнике, телохранитеље, спонсоре и исцелитеље нису ни могли имати неке друге амбиције сем победничких.
Машкаре
Како то често бива, спортске игре прате и неке друге игре. За њих је потребно исто толико, а можда и више умешности него ли за оне праве. И ту су се људи око Хајдука показали као прави шампиони. Ако им резултат неке утакмице није одговарао, као оне са ОФК Београдом у Сплиту, они су умели да позову у помоћ фамозног шишмиша који је у правом тренутку онесвестио судију, а то је значило и прекид утакмице. Тај фамозни шишмиш изгледа да је био присутан и на још неким Хајдуковим утакмицама. Ако им се судије нису допадале, они су знали да организују хајку на судијску организацију.
Ако су играчи неког тима исувише добро баратали лоптом они су знали да их каменују, да им запрете… И не само то: они су умели и њиховим суграђанима да сатерају страх у кости — претећи им и бацајући им аутомобиле у море!
Ако је било потребно они су учинили да један обичан фудбалски меч постане предмет жестоких политичких расправа, чак и највиших партијских форума!
Ако је било потребно… Али не, То је било довољно за ову годину. Партизан и људи око њега, (на жалост или на срећу) нису знали ни једну од тих игара. И зато није ни чудо што нису постали шампиони. И можда је добро што је тако.